Генерација која је одрастала уз строга ограничења шећера – последице видљиве и после пола века

Био је јануар 1940. године, а Уједињено Краљевство суочавало се са озбиљним проблемом. Немачки напади на бродове који су допремали робу претили су да изазову екстремне несташице хране и, практично, изгладњивањем приморају земљу на предају.

Преко ноћи је уведено строго рационисање хране, којим је ограничена количина одређених намирница које су људи могли да купе, укључујући и основне производе попут шећера.

Деценијама, па и читавим животним вековима касније, чини се да је дугорочни ефекат тог принудног смањења уноса шећера током Другог светског рата драматично побољшао здравље читаве генерације беба рођених у ратном периоду, показују истраживања.

У новом раду објављеном у часопису PNAS, истраживачи су анализирали здравствене податке 64.761 особе рођене у Уједињеном Краљевству између 1951. и 1956. године, користећи податке из студије Биобанке Уједињеног Краљевства.

Рационисање шећера нагло је укинуто у септембру 1953. године, након чега се просечна потрошња веома брзо удвостручила.

Усредсређујући се на период од 1951. до 1956. године, који обухвата време непосредно пре и после укидања ограничења, истраживачи су могли да упореде здравље у одраслом добу беба које су првих 1.000 дана живота – од зачећа до навршене друге године – провеле у условима рационисаног шећера са здрављем беба рођених непосредно након укидања ограничења.

Такође су упоређивали степен изложености ограничењима код беба које су већи део тог периода провеле у условима рационисања са онима које су рођене нешто касније, али ипак пре него што су ограничења укинута.

Ово није први пут да су се истраживачи окренули том историјском догађају и јединственим научним подацима које је он омогућио.

Претходне студије показале су да бебе које су одрастале у условима рационисаног шећера имају мањи ризик од хроничних болести, као и мању вероватноћу да ће развити Алцхајмерову болест, а чини се и да имају боље кардиоваскуларно здравље.

Али шта је са ризиком од рака

Нова студија, коју су спровели здравствени економисти Чен Џу са Кинеског пољопривредног универзитета и Вејлонг Џанг са Универзитета у Кембриџу, даје одговор на то питање и показује значајно смањење учесталости рака код особа којима је унос шећера био ограничен у најранијем животном добу.

Иако те бебе и њихови родитељи нису били изложени савременом оглашавању и полицама супермаркета препуним све слађих производа који маме потрошаче, резултати пружају увид у то како шећер – односно његово ограничење – утиче на здравље.

У поређењу са бебама које нису биле обухваћене рационисањем шећера, код оних којима је шећер био ограничен током првих 1.000 дана живота вероватноћа да у одраслом добу оболе од рака јетре била је мања за 69 одсто.

Забележена је и мања учесталост рака простате – за 52 одсто, рака плућа – за 41 одсто, рака ректума – за 40 одсто, као и рака дојке – за 36 одсто.

Код особа које су у најранијем добу биле изложене рационисању шећера уочена је и тенденција ка дужим теломерама – заштитним структурама на крајевима хромозома које чувају наш генетски материјал и повезују се са дуговечношћу.

Према наводима истраживача, дужина теломера код особа које су као бебе биле обухваћене рационисањем шећера одговарала је приближно 2,2 године мањем биолошком старењу. То указује да су током живота стариле спорије и имале боље опште здравствено стање од учесника који нису били изложени ограничењима шећера.

Још један занимљив налаз био је да су се код особа које су као бебе биле обухваћене рационисањем шећера задржале одређене прехрамбене навике и у одраслом добу, у поређењу са вршњацима који нису били изложени тим ограничењима.

„Генерације обухваћене рационисањем конзумирају мање шећера, једу мање количине хране и одржавају здравију и разноврснију исхрану и пет деценија након окончања те политике“, наводе истраживачи у свом раду.

Иако се не може са потпуном сигурношћу рећи због чега је то тако, истраживачи имају неколико претпоставки.

„Ниво слаткоће којем су људи изложени у најранијем животном добу могао би дугорочно да обликује њихове преференције укуса“, објаснио је Џанг за портал Конверзејшн.

„Чини се да делују два механизма. Један је биолошки – исхрана у најранијем добу може да утиче на то како се развијају метаболизам, органи и имунолошки систем. Други је бихевиорални – склоност ка мање слаткој храни, формирана у раном узрасту, изгледа да остаје трајна.“

Иако је реч само о опсервационој студији, истраживачи тврде да услови налик експерименту, настали наглим укидањем рационисања шећера – што је учеснике поделило у две јасно одвојене групе – пружају својеврсне „узрочне доказе“ који повезују унос шећера са ризиком од рака у одраслом добу.

О томе се може расправљати, али сами резултати су веома јасни.

У време рата, читава генерација деце била је приморана да унос шећера ограничи на ниво упоредив са оним који Светска здравствена организација данас препоручује свима.

И шта се показало?

Били су здравији.