Шта нам ушна маст може открити о стању здравља

Наранџасте је боје, лепљива је и вероватно је последња ствар о којој желите да разговарате у друштву. Па ипак, ушна маст све више привлачи пажњу научника, који желе да је искористе како би сазнали више о болестима и стањима попут рака, срчаних болести и метаболичких поремећаја као што је дијабетес типа 2.

Прави назив за ову лепљиву материју је церумен, и то је мешавина секрета из две врсте жлезда које облажу спољашњи ушни канал; церуминозних и лојних жлезда. Добијена лепљива маса се меша са косом, мртвим љуспицама коже и другим телесним излучевинама док не достигне воштану конзистенцију коју сви знамо и о којој се трудимо да не размишљамо.

Једном када се формира у ушном каналу, супстанца се транспортује помоћу механизма транспортне траке, држећи се за ћелије коже док путује од унутрашњости уха ка споља – што раде брзином од приближно једне двадесетине милиметра сваког дана.

Примарна сврха ушне масти је предмет дебате, али највероватнија функција је да одржава ушни канал чистим и подмазаним. Међутим, она такође служи као ефикасна замка, спречавајући бактерије, гљивице и друге непожељне госте попут инсеката да пронађу пут до унутрашњости наших глава. Ипак, вероватно због њеног изгледа, истраживачи су донекле превидели ушну маст када је реч о телесним секретима.

Међутим, то сада почиње да се мења, захваљујући мноштву изненађујућих научних открића. Прво је да нечија ушна маст заправо може да пренесе изненађујућу количину информација о особи – и тривијалних и важних.

На пример, велика већина људи европског или афричког порекла има влажну ушну маст, која је жуте или наранџасте боје и лепљива. Међутим, 95% људи из источне Азије има суву ушну маст, која није лепљива. Ген одговоран за производњу влажне или суве ушне масти назива се ABCC11, који је такође одговоран за то да ли особа има смрдљиве пазухе. Око два одсто људи – углавном они у категорији суве ушне масти – имају верзију овог гена, што значи да им пазуси немају мирис.

Међутим, можда најкориснија открића везана за ушну маст односи се на то шта лепљива материја у нашим ушима може открити о нашем здрављу.

Важни трагови

Године 1971, Николас Л. Петракис, професор Медицинског фалултета на Универзитету Калифорније у Сан Франциску, открио је да жене белкиње, Афроамериканке и Немице у САД, које су све имале „влажну ушну маст“, имају приближно четири пута веће шансе да умру од рака дојке него Јапанке и Тајванке са „сувом“ ушном машћу.

Недавно, 2010. године, истраживачи са Токијског института за технологију узели су узорке крви од 270 пацијенткиња са инвазивним раком дојке и 273 добровољке које су служиле као контролна група. Открили су да су Јапанке са раком дојке имале до 77% већу вероватноћу да имају ген који кодира влажну ушну маст него здраве добровољке.

Ипак, налаз остаје контроверзан, а велике студије у Немачкој, Аустралији и Италији нису пронашле разлику у ризику од рака дојке између особа са влажном и сувом ушном машћу, иако је број људи у овим земљама са сувом ушном машћу веома мали.

Оно што је поуздано утврђено јесте веза између неких системских болести и супстанци које се налазе у ушној масти. На пример леуциноза (урин карактеристично мирише на јаворов сируп), редак генетски поремећај који спречава тело да разгради одређене аминокиселине које се налазе у храни. То доводи до накупљања испарљивих једињења у крви и урину, што урину даје карактеристичан мирис јаворовог сирупа.

Молекул одговоран за слаткасто мирисну мокраћу је сотолон, и може се наћи у ушној масти људи са овим стањем. То значи да се стање може дијагностиковати једноставним брисом нечијих ушију, што је много једноставнији и јефтинији процес од генетског теста. Иако такав тест можда није ни потребан.

„Ушни восак буквално мирише на јаворов сируп, тако да у року од 12 сати од рођења бебе, када осетите овај препознатљив и пријатан мирис, то вам говори да имају ову урођену грешку метаболизма“, објашњава хемичарка Раби Ан Муса.

Ковид 19 се понекад може открити и у ушној масти, а такође може рећи да ли особа има дијабетес типа 1 или типа 2. Рани радови указују и да се може утврдити да ли неко има одређени облик срчане болести из ушне масти, иако је и даље лакше дијагностиковати ово стање из анализе крви.

Ту је и Менијерова болест, обољење унутрашњег уха које узрокује вртоглавицу и губитак слуха код људи. „Симптоми могу бити веома исцрпљујући“, напомиње др Муса. „Они укључују јаку мучнину и вертиго. Постаје немогуће возити или ходати. На крају долази до потпуног губитка слуха у уху које је погођено.“

Муса је недавно предводила тим који је открио да ушна маст пацијената са Менијеровом болешћу има ниже нивое три масне киселине него код здравих испитаника у контролној групи. Ово је први пут да је неко пронашао биомаркер за ово стање, које се обично дијагностикује искључивањем свега осталог – процес који може трајати годинама. Ово откриће буди наду да би лекари могли да користе ушну маст за бржу дијагностиковање овог стања у будућности.

„Наше интересовање за ушну маст као известитеља болести усмерено је на оне болести које је веома тешко дијагностиковати коришћењем типичних биолошких течности попут крви и урина или цереброспиналне течности, а које захтевају дуго време за дијагнозу јер су ретке“, каже др Муса.

Шта то ушну маст чини таквом ризницом драгоцених информација

Испоставља се да је кључ у способности воскастих секрета да одражавају унутрашње хемијске реакције које се одвијају у телу – метаболизам особе.

„Многе болести код живих организама су метаболичке“, каже Нелсон Роберто Антониози Фиљо, професор хемије на Федералном универзитету у Гојасу у Бразилу, који наводи дијабетес, рак, Паркинсонову и Алцхајмерову болест као примере.

 „У овим случајевима, митохондрије – ћелијске органеле одговорне за претварање липида, угљених хидрата и протеина у енергију – почињу да функционишу другачије од оних у здравим ћелијама. Почињу да производе различите хемијске супстанце, а могу чак и престати да производе друге.“

Лабораторија Антониозија Фиља је открила да ушна маст концентрише ову велику разноликост супстанци више него друге биолошке течности попут крви, урина, зноја и суза.

„То је сасвим логично јер нема спољашњих утицаја на ушну маст“, каже Брус Кимбал, хемичар на истраживачком институту са седиштем у Филаделфији. „Он се некако нагомилава, па свакако постоји разлог да се мисли да би то могло бити добро место за праћење дугорочних промена метаболизма.“

Незгодне дијагнозе

Имајући ово у виду, Антониози Фиљо и његов тим развијају „церуменограм“ – дијагностички алат за који тврде да може тачно да предвиди да ли особа има одређене облике рака на основу ушног церумена.

У студији из 2019. године, тим Антониозија Фиља прикупио је узорке од 52 пацијента оболела од рака којима је дијагностикован лимфом, карцином или леукемија. Истраживачи су такође узели церумен од 50 здравих испитаника. Затим су анализирали узорке користећи методу која може прецизно да детектује присуство испарљивих органских једињења (VOC) – хемикалија које лако испаравају на ваздуху.

Истраживачи су идентификовали 27 једињења у ушном церумену која су служила као нека врста „отиска прста“ за дијагнозу рака. Другим речима, тим је могао са 100 одсто тачношћу да предвиди да ли неко има рак (лимфом, карцином или леукемију) на основу концентрација ових 27 молекула. ​​Занимљиво је да тест није могао да разликује различите врсте рака, што указује да молекуле производе или ћелије рака свих ових врста рака или као одговор на њих.

„Иако рак обухвата стотине болести, са метаболичке тачке гледишта, рак је један биохемијски процес, који се може открити у било којој фази кроз процену специфичних испарљивих органских једињења (VOC),“ каже Антониози Фиљо.

Док је 2019. године тим идентификовао 27 VOC једињења, тренутно су пажњу усмерили на мали број оних које искључиво производе ћелије рака као део свог јединственог метаболизма. У још увек необјављеном раду, Антониози Фиљо каже да су такође показали да је церуменограм у стању да открије метаболичке поремећаје који се јављају у преканцерозним фазама, где ћелије показују абнормалне промене које би потенцијално могле довести до рака, али још увек нису канцерогене.

„С обзиром на то да медицина указује да већина карцинома дијагностикованих у почетном стадијуму има стопу излечења до 90 одсто, замисливо је да ће успех у лечењу бити много већи са дијагнозом преканцерозних стања“, истиче Антониози Фиљо.

Истраживачка група такође проучава да ли би метаболичке промене изазване појавом неуродегенеративних болести попут Паркинсонове и Алцхајмерове болести такође могле бити откривене таквим уређајем, иако је овај рад у раним фазама.

„У будућности се надамо да ће церуменограм постати рутински клинички преглед, пожељно сваких шест месеци, који омогућава, са малим делом ушне масти, да се истовремено дијагностикују болести попут дијабетеса, рака, Паркинсонове и Алцхајмерове болести, као и да се процене метаболичке промене које настају услед других здравствених стања“, каже Антониози Фиљо.

У Бразилу, болница Амарал Карваљо је недавно усвојила церуменограм као дијагностичку и пратећу технику за лечење рака, каже Антониози Фиљо.

Докторка Муса се такође нада да ће њено истраживање једног дана помоћи људима који пате од Менијерове болести, стања за које тренутно не постоји лек. Она се прво нада да ће валидирати свој тест на већем узорку пацијената у клиници, пре него што произведе дијагностички тест који би лекари могли да користе у својим ординацијама.

„Тренутно радимо на развоју комплета за тестирање веома сличног ономе што бисте видели у комплетима који се могу купити без рецепта за тестирање на ковида 19“, каже Муса.

Разумевање ушнe масти

Само запажање да су три масне киселине веома ниске у поређењу са нормалном ушном машћу такође може пружити неке трагове који се могу даље истражити, објашњава др Муса. „То би нам могло помоћи да разумемо шта узрокује болест или чак предложити начине на које се може лечити.“

Додаје и да је још увек потребно много фундаменталних истраживања да би се разумео хемијски профил нормалног, здравог ушног воска – и како се то мења у различитим болесним стањима. Али она се нада да ће се једног дана рутински анализирати у болницама ради дијагностиковања болести, на исти начин као и крв.

„Ушна маст је заиста дивна матрица за употребу јер је веома богат липидима, а постоји много болести које су последица дерегулације метаболизма липида“, објашњава др Муса.

Пердита Баран, хемичарка и професорка масене спектрометрије на Универзитету у Манчестеру у Великој Британији, не проучава ушну маст посебно, али анализира биолошке молекуле и истражује да ли би се могли користити за дијагностиковање болести. Она се слаже да је, барем теоретски, логично да би ова супстанца била добро место за тражење знакова болести.

„Једињења која се налазе у крви имају склоност да буду растворљива у води, док је ушна маст веома богата липидна супстанца, а липиди не воле воду“, навуди Баранова. „Дакле, ако проучавате само крв, добијате само пола слике. Липиди су први петлови у молекулима рудника угља. Они су ти који први почињу да се мењају.“