Неколико зуба пронађених у Етиопији можда открива кључне недоумице еволуције људи

Фосили показују да су две врсте древних људских предака живеле на истом месту и времену. Један је вероватно био непозната врста.

Десет зуба, пронађених између 2018. и 2020. године на североистоку Етиопије, током деценија дугог археолошког пројекта, припадају роду аустралопитекус, древном људском сроднику. С друге стране, три зуба, пронађена 2015. године на истом локалитету, припадају роду хомо, који укључује модерне људе (хомо сапиенс). Резултати су објављени у часопису Природа (Nature).

Такво преклапање два хоминина у фосилним записима је ретко, што је раније навело научнике да верују да се хомо појавио после аустралопитекуса, а не да су њих двојица савременици.

Врсте аустралопитекуса су ходале усправно, слично савременим људима, али су имале релативно мали мозак, по величини сличан мозгу мајмуна. Појаву врста хомо, са њиховим већим мозгом, људи данас лако могу посматрати као неку врсту еволутивне надоградње на путу ка модерном човечанству.

Али коегзистенција ове две врсте показује да су се хоминини развијали и живели у више варијанти истовремено.

„Ово ново истраживање показује да слика коју многи од нас имају у глави о путу од мајмуна, преко неандерталца, до модерног човека није тачна – еволуција не функционише тако“, навела је у имејлу коауторка студије Кеј Рид, научница, истраживач и професор емеритус на Институту за људско порекло и у Школи за људску еволуцију и друштвене промене на Државном универзитету Аризоне.

„Овде имамо две врсте хоминина које су заједно. А људска еволуција није линеарна, то је жбунасто дрво. Постоје облици живота који изумиру.“

Од 2002. године, професорка Рид је међу директорима истраживачког пројекта "Ledi-Geraru", који је делимично фокусиран на потрагу за доказима о раним врстама човековог претка хомо. Тим је 2015. године објавио откриће најстарије познате виличне кости припадника подврсте хомо, старе 2,8 милиона година.

Такође трагало се за каснијим доказима постојања аустралопитекуса афарензиса (Australopithecus afarensis), врсте која се први пут појавила пре 3,9 милиона година, али трагови ових древних људских сродника у фосилним записима нестају након 2,95 милиона година – што сугерише да су изумрли пре прве појаве подврсте хомо.

Аустралопитекус афарензис најбоље је представљен чувеним фосилизованим остацима женке којој је наденуто име Луси. Скелет је откривен 1974. године у Етиопији.

Луси је била висока око једног метра, што је доста ниже од просечног човека, имала је лице налик мајмуну и мозак величине око једне трећине људског мозга. Њен фосил је показао мешавину људских и мајмунских особина и пружио доказ да су древни људски рођаци ходали усправно пре 3,2 милиона година.

Када је тим открио зубе аустралопитекуса током два одвојена ископавања 2018. и 2020. године, упоредио их је са врстама као што су афарензис и друга група хоминина позната као гархи (garhi), али није било подударања.

Научници верују да пронађени зуби припадају непознатој врсти аустралопитекуса која је ходала Земљом после Луси – истовремено са раним хомо врстама.

„Када смо пронашли остатке припадника хомо врсте, мислио сам да је то све што ћемо пронаћи, а онда смо једног дана током истраживања пронашли зубе аустралопитекуса. Најважније је то што ово изнова показује да људска еволуција није линеарна. Било је врста које су изумрле; неке су биле боље прилагођене од других, а друге су се укрштале са нама – то сигурно знамо за неандерталце. Дакле, сваки пут када пронађемо још један део слагалице нашег порекла, то је важна ствар“, истакла је Кеј Рид.

Пукотине на Земљиној површини

Зуби су пронађени у етиопском региону Афар, кључној локацији за истраживаче који трагају за одговорима о људској еволуцији. Како наводи Ридова, тамо је пронађен низ сачуваних фосила, као и неки од најранијих камених алата.

Регион Афар је територија активног раседања тла – тектонске плоче испод површине активно се раздвајају и откривају старије слојеве седимената који расветљавају скоро пет милиона година еволуције, објаснила је Кеј Рид.

„Континент се тамо буквално отвара, што ствара много вулканских активности и тектонских поремећаја. Пре два и по – три милиона година, ови вулкани су избацивали пепео који садржи кристале зване фелдспати, који нам омогућавају да датирамо ерупције које су се дешавале када су се површински слојеви таложили“, објашњава коаутор студије Кристофер Камписано, ванредни професор на Институту за људско порекло и у Школи за људску еволуцију и друштвене промене на Државном универзитету Аризоне, у видео-снимку који је школа објавила.

Процењено је да су зуби аустралопитекуса документовани у новој студији из периода од пре 2,63 милиона година, док су зуби припадника хомо подврсте били из периода пре 2,59 милиона до 2,78 милиона година. Међутим, тим је опрезан у погледу идентификације врсте за било који од пронађених зуба док не добије више података и евентуално више фосилних остатака.

„Знамо како су изгледали зуби и мандибула најранијег припадника хомо врсте, али то је све. Ово наглашава кључну важност проналажења додатних фосила како би се разумеле разлике између аустралопитекуса и хомо подврсте, и потенцијално како је могуће да су се преклапали у фосилним записима на истој локацији“, истакао је Брајан Вилмор, водећи аутор студије и ванредни професор на одељењу за антропологију Универзитета Неваде у Лас Вегасу, у саопштењу.

По контурама и величини кутњака, зуби аустралопитекуса углавном подсећају на зубе врсте афаренсис, али очњаци и неке карактеристике, то јест распоред заобљености и зашиљености, раније нису виђене код зуба афаренсиса или гархија, навео је Вилмор.

Зуби су такође били другачијег облика од зуба било које подврсте хомо, или древног људског рођака парантропуса, познатог по својим великим зубима и мишићима за жвакање.

„Очигледно је да су ово само зуби, али настављамо теренски рад у нади да ћемо открити друге делове анатомије који би могли допринети прецизности описа и одређивања врсте“, нагласио је професор Вилмор.

Чак је и само проналажење зуба био компликован задатак.

„Гледате мале зубе, појединачне зубе који изгледају баш као и многи други мали каменчићи разбацани по терену. Имамо сјајан тим локалних Афара који су одлични ловци на фосиле. Виђали су те ствари целог живота током обичних шетњи“, испричао је професор Камписано у снимку.

Кратки преглед еволуције

Нова студија је важна јер пружа увид у временски оквир пре два и три милиона година, мистериозног периода у студијама људске еволуције, оценила је др Стефани Мелило, палеоантрополог и ванредни професор на Универзитету Мерсихерст у Пенсилванији.

Професорка Мелило није била укључена у ово истраживање, али је учествовала у палеонтолошком истраживачком пројекту Ворансо-Миле у Афарском троуглу Етиопије.

Део проблема при проучавању овог дела праисторије је начин на који су се древни слојеви тла таложили током историје у источној Африци.

„Ерозија у рекама и језерима била је блага и тек мало наслага постоји у Афару. Та наталожена земља садржи фосиле наших предака и свих животиња које су живеле са нама. Када имате мало наталоженог земљишта, имате мало и фосила“, написала је Мелило у имејлу.

Кључну улогу у разумевању еволуције човека су басени, или „чиније“ на површини Земље, који природно сакупљају слојеве седимента боље него околни предели – попут басена Туркана који се протеже преко југа Етиопије и севера Кеније, прецизирала је професорка Мелило.

Претходна истраживања су пронашла доказе који указују на то да су врсте хомо и парантропус коегзистирале тамо пре 1,5 милиона година.

Нова студија се фокусира на Афарску депресију, басен северно од Туркане.

„Овај допринос Вилмора и осталих колега показује да је у Афарској депресији постојала и нека друга врста поред хомо, али то није парантропус. Уместо тога, закључци дефинишу род који није хомо као аустралопитекус. Колеге веома убедљиво показују зашто нови фосили не припадају парантропусу“, нагласила је професорка Мелило.

Према њеној оцени, допринос студије огледа се и у већем броју доказа да аустралопитекус није сам лутао Афарском депресијом.

Мистериозна коегзистенција

Када су аустралопитекус и хомо били живи, регион Афар, који је данас махом полупустиња, имао је много веће варијације у падавинама него данас, каже професорка Рид.

Пре милиона година, клима у области је углавном била сушна, што је прекидано кратким кишним периодом. Реке које су носиле воду кроз предео постојале су само током дела године. Нешто дрвећа је расло у близини реке, а у околини су углавном биле мочваре и травњаци.

„Имамо фосиле врсте жирафе која је јела траву, што вероватно указује на то да су биле приморане да пасу јер на другим местима би брстиле лишће дрвећа и жбуња“, објашњава професорка Рид. „Да ли су хоминини јели то исто? Покушавамо да сазнамо испитивањем изотопа у њиховим зубима и микроскопских огреботина на њиховим зубима.“

Разјашњавање да ли су хомо и аустралопитекус имали исте изворе хране могло би да наслика прецизнију слику о томе како су наши древни преци делили ресурсе или се борили око њих, рекла је Ридова.

Тим такође жели да покуша да утврди који је хоминин направио камено оруђе пронађено на локалитету.

Тренутно је немогуће тачно рећи како су два хоминина коегзистирала, али професорка Рид се нада да ће будућа открића пружити више одговора.

„Кад год имате узбудљиво откриће, ако сте палеонтолог, увек знате да вам је потребно више информација. Потребно вам је више фосила. Више фосила ће нам помоћи да испричамо причу о томе шта се догодило нашим прецима пре много времена, али пошто смо ми преживели, знамо да се то догодило нама“, закључила је професорка Рид.