Смањивање уноса једне аминокиселине продужило живот мишевима за чак 33 одсто, да ли може и људима

Изолеуцин је једна од есенцијалних аминокиселина које користимо да правимо протеине у телу. Она је од суштинске важности за живот, али пошто наше ћелије не могу да је синтетизују, морамо да је уносимо из других извора, попут јаја, соје и меса.

Као што је то често случај, претеривање са нечим, чак и тако кључним као што је изолеуцин, може имати лоше последице. Истраживања су већ показала да је ниво изолеуцина повезан са метаболичким здрављен и да људи са вишим индексом телесне масе уносе веће количине ове аминокиселине.

„Другачије компоненте наше исхране доносе вредност и утичу на нас много више од просте калоријске функције. Због тога смо се заинтересовали за једну од компоненти коју многи људи превише уносе“, наводи стручњак за метаболизам Дадли Ламинг са Универзитета у Висконсину.

Занимљиво је, како каже, да промена исхране и само један њен састојак може да направи толику разлику у дужини животног века.

У најновијој студији, генетички разнолике групе мишева имале су исхрану која је садржавала 20 аминокиселина (контролна група), исхрану у којој је унос аминокиселина био мањи за две трећине, а трећа група у којој је само унос изолеуцина био за две трећине умањен.

Мишеви су били стари око шест месеци на почетку студије, што је еквивалент човека од 30 година. Могли су да једу колико год су хтели оне хране која је одређена за њихову групу.

Дужи и здравији животни век

Ограничавање уноса изолеуцина повећало је животни век и опште здравље мишева, умањило њихову крхкост и поправило гликемијску контролу. Мужјацима је животни век продужен за 33 одсто у односу на оне којима изолеуцин није ограничаван, а код женки је забележено повећање од седам одсто.

Мишеви са мањим уносом изолеуцина такође забележили боље перформансе у још 26 тестова, укључујући снагу мишића, издржљивост, ниво шећера у крви, покретљивост репа и раст длака.

Код мужјака је такође примећено ређе бенигно повећање простате и имали су мање шансе да оболе од канцера који су чести у одређеним врстама мишева.

Занимљиво, мишеви којима су давани нижи нивои изолеуцина су такође уносили много више калорија. Али уместо да се угоје, они су заправо сагоревали више енергије и одржавали виткије линије, упркос томе што им је активност била иста.

Због тога, истраживачи сматрају да ограничавање уноса изолеуцина код људи има потенцијал да донесе сличне резултате. Ипак, као што је то случај са свим студијама на мишевима, нећемо бити сигурни све док се заиста не тестира на људима.