Прешао 4.000 километара, па одлучио да се врати у Мароко

Хишам каже да нема претерано радно искуство, нити се, каже, завршни разред неке мароканске средње школе може прихватити као озбиљан адут на немачком тржишту, али верује да је једноставно морао да покуша да сиромашним родитељима и сестри пружи економску сигурност и помоћ.

Радећи којекакве послове, успео је да скупи довољно новца за авионску карту до Турске, сабирног центра истомишљеника из северне Африке и с Блиског истока, да би одатле, кренуо пут грчких острва.

Руту, чамац и сапутнике изабрали су трговци људима, којима је морао да плати 700 евра, како би га, после тродневног непрекидног пешачења кроз Грчку, Македонију и њихове шуме, довели до границе са Србијом.

Долазак до Шида Хишаму није представљао проблем, јер је превоз кроз Србију био организован, али пут ка западној срећи, о којој је могао да чује само на телевизији, коначно је прекинут.

Пре око две недеље преминуо му је отац, остављајући његову сестру и мајку без икаквих прихода, због чега је одлучио да се врати у Мароко. „Другови с којима сам кренуо на пут већ су стигли у Немачку, али ја нисам, јер желим да се вратим“, рекао је Хишам.

Међутим, повратак у земљу порекла није тако лак нити брз када сте без динара и личних докумената, што је, нажалост, ситуација са двадесетједногодишњим Мароканцем.

„Тражио сам од неких организација да ме врате, али ми је речено да ми за то треба 300 евра. Ја те паре немам. Не могу ни да ми помогну ни мајка ни сестра, јер су веома сиромашне. До сада би ми већ послале новац и вратио бих се у Мароко“, објашњава Хишам сузних очију.

Ипак, видеће поново родни град и породицу, јер Међународна организација за миграције (ИОМ) организује повратак оних који искажу намеру да се добровољно врате кући, али док се та вишенедељна процедура не оконча Хишаму преостаје да се без новца, хране и крова над главом сналази у непознатој земљи и непознатом граду.

Репортери Танјуга затекли су га у парку код Економског факултета у Београду, у тренутку када је Центар за заштиту и помоћ тражиоцима азила групи миграната из Авганистана, Пакистана, Марока и Алжира, делио хуманитарну помоћ.

Одевен у сиву тренерку, Хишам је левом руком држао пар дубоких, гумених ципела, док је десном пребирао по понуђеним панталонама, дуксевима, чарапама, пешкирима и ћебадима. Њих двадесетак испробавало је патике које би, уколико им величина не одговара, прослеђивали другима, док су панталоне мерили одокативно, прислањајући их уз себе.

Неки од њих имали су на себи пуну опрему, како би истог тренутка, уколико затреба, могли да крену на пут од више дана.

Баш попут Хишама, који је све време поглед скретао ка својој великој плавој торби пуној гардеробе, бринући да му неко не односе све оно што у овом тренутку поседује.

Вредност суве обуће и одеће, без обзира што није нова и што је неко непознат пре тога носио, може да зна само онај ко током кишовитих и ветровитих београдских дана спава под ведрим небом, или на спојеним седиштима вагона чија су прозорска стакла расута преко железничких прагова.

Како каже, према њему се људи у Србији односе веома добро, храну му даје Црвени крст, али ускоро ће их поздравити и будућност наставити да гради у својој земљи.

„Једино размишљам о томе како да се вратим у Мароко, да помогнем мајци и сестри, па макар радио и као ђубретар“, рекао нам је Хишам.