Научници открили необичну везу са измишљеним пријатељима из детињства

Да ли сте као дете имали измишљеног пријатеља са којим сте разговарали, играли се и делили свакодневне авантуре? За већину људи такви замишљени сапутници нестају одрастањем, али ново истраживање указује на могућу везу између тог искуства и једне необичне појаве у одраслом добу – осећаја да је неко поред нас чак и када смо потпуно сами.

Научници су установили да одрасли који се сећају измишљених пријатеља из детињства чешће пријављују осећај присуства друге особе без јасних чулних доказа.

Ово откриће отвара занимљиво питање: да ли начин на који као деца замишљамо другаре и њихово присуство у нашем окружењу има неке везе са тим како касније доживљавамо простор око себе?

Истраживање је објављено у научном часопису Consciousness and Cognition.

Истраживање обухватило 185 одраслих особа

Истраживачки тим је анализирао одговоре 185 одраслих особа регрутованих преко Универзитета за економију у Измиру, у Турској.

Учесници нису пријавили психијатријске или неуролошке дијагнозе, а 45 њих се сећало да је током детињства имало измишљеног пријатеља.

Истраживачи су их питали о искуствима са тим замишљеним сапутницима, укључујући и то где су их најчешће замишљали у односу на сопствено тело.

Поред тога, сви учесници попунили су упитник којим је процењивано колико често су током претходног месеца имали осећај да се неко налази у њиховој близини, иако за то није постојао јасан чулни доказ.

Резултати су показали разлику између две групе. Особе које су се сећале измишљених пријатеља имале су просечан резултат од 25,51 поена, док је код осталих учесника просек износио 20,07 поена.

Скала је обухватала вредности од 15 до 75, при чему је виши резултат означавао чешће пријављивање оваквих искустава.

То указује да су особе које су у детињству имале замишљене сапутнике биле склоније осећају присуства друге особе у непосредном окружењу током посматраног периода.

Где су се налазили измишљени пријатељи?

Посебно занимљив део истраживања односио се на просторни положај измишљених пријатеља.

Учесници су се присећали где су замишљали своје сапутнике – испред себе, поред тела или на другим местима у простору. Најчешће су их памтили испред себе или непосредно поред тела.

Од укупно 114 процена удаљености у правцима у којима су се замишљени пријатељи појављивали, чак 76 односило се на удаљеност мању од 70 центиметара. То значи да се приближно две трећине забележених процена налазило унутар границе коју су истраживачи одредили као простор непосредно око тела. У науци се та област назива периперсонални простор.

Реч је о делу окружења који доживљавамо као непосредно повезан са сопственим телом и који користимо приликом посезања за предметима, кретања и интеракције са другим људима.

Истраживачи претпостављају да би измишљени пријатељи могли бити повезани са начином на који мозак представља сопствено тело и његово окружење, омогућавајући да замишљени сапутник добије конкретно место у простору око нас.

Како мозак може да створи осећај да је неко поред нас?

Могуће објашњење за ову појаву нуде и ранији експерименти у којима су коришћени роботи како би се испитало како телесни сигнали утичу на осећај присуства друге особе.

У тим експериментима учесници су померали руке док их је робот истовремено додиривао по леђима. Истраживачи су затим увели кратко временско кашњење између покрета руке и додира робота.

Код неких учесника то је изазвало осећај да се иза њих налази друга особа.

Једно од предложених објашњења јесте да је мозак, суочен са неусклађеним сигналима, погрешно приписао осећаје настале током сопствених покрета неком спољном извору.

Другим речима, када информације које мозак добија од тела нису у потпуности усклађене, може доћи до промене у начину на који доживљавамо присуство и положај других у простору.

Ново истраживање сугерише да би слични механизми могли бити повезани и са измишљеним пријатељима из детињства и са осећајем присуства друге особе у одраслом добу.

Зашто се замишљени пријатељи јављају испред нас, а осећај присуства често иза леђа?

Једна од најзанимљивијих разлика коју су истраживачи уочили односи се на просторни положај ових искустава.

Док су се измишљени пријатељи најчешће налазили испред тела или поред њега, ранија истраживања осећаја присуства друге особе код одраслих чешће су бележила њен положај иза или поред тела. Научници нуде неколико могућих објашњења.

Измишљени пријатељи можда заузимају простор који је природан за разговор, игру и непосредну комуникацију лицем у лице.

С друге стране, осећај да је неко иза нас могао би бити повезан са нејасним телесним сензацијама чији извор не можемо одмах да проверимо погледом.

Ипак, важно је нагласити да су ово само претпоставке истраживача. Анкета није непосредно испитивала ове механизме нити је доказала зашто се таква просторна разлика јавља.

Истраживање има ограничења: веза не значи и узрок

Иако су резултати занимљиви, истраживачи упозоравају да их не треба тумачити као доказ да измишљени пријатељи из детињства изазивају осећај присуства друге особе у одраслом добу.

Један од главних проблема јесте то што се истраживање ослањало на сећања учесника. Научници нису пратили децу током одрастања, већ су од одраслих тражили да се присете својих искустава из детињства.

Због тога није могуће поуздано утврдити да ли постоји директна узрочна веза између две појаве.

Постоје и друга ограничења: Већину учесника чиниле су жене, сви учесници регрутовани су преко једног универзитета, па резултати не морају бити репрезентативни за ширу популацију, просторни резултати зависили су од аналитичких избора истраживача, учесници су знали да се истраживање бави измишљеним пријатељима, што је могло да утиче на њихове одговоре и повећа уочену повезаност.

Такође, аутори посебно упозоравају да би повезаност могла бити слабија уколико би се истраживање поновило, а да учесници приликом регрутовања не знају његову конкретну тему.

Не ради се о духовима, већ о начину на који мозак доживљава стварност
Истраживање не пружа никакве доказе о постојању духова или натприродних бића.

Његов значај лежи у покушају да се објасни како мозак ствара осећај да делимо простор са неким другим, чак и када никога нема у нашој непосредној близини.

Научници сматрају да би будућа истраживања требало да прате децу током дужег периода, како би се утврдило да ли склоност ка замишљеним сапутницима из детињства опстаје и у одраслом добу и како се тај доживљај мења током развоја.

Тако би било могуће боље разумети да ли постоји заједнички механизам који повезује дечју машту, свест о сопственом телу и необичан осећај да је неко поред нас – чак и када смо потпуно сами.