Да ли се историја понавља – поново војни пакт Берлина и Токија

Крајем прошле недеље у јапанском граду Јокосуки разговарали су немачки министар одбране Борис Писторијус и његов домаћин Шинђиро Коизуми.

Јокосука је лучки град на улазу у Токијски залив, који је седиште јапанске ратне морнарице али и америчке Седме флоте, која је одговорна за Пацифик.

Осим флоскула о томе како се обе земље залажу за очување регионалног мира и стабилности, јапански медији су пренели чињеницу да је главна тема разговора било потписивање реципрочног споразума који би омогућио да се војници, оружје и војна опрема обе земље слободно крећу, односно, транспортују на територији оне друге. 

Јапански министар пропратио је састанак са Писторијусом изјавом да су безбедност региона евроатлантика и индопацифика повезани - фраза коју су у оптицај пустили Вашингтон и НАТО пакт након отпочињања конфликта у Украјини и која се пре свега односи на зауздавање Русије (која се физички протеже од источне Европе до Тихог океана), али има велику вредност и у смислу војно-обавештајног опкољавања Народне Републике Кине (које се врши од раније). 

Спајање неспојивог?

Тај концепт о повезаности безбедности региона Индопацифика и евроатлантског простора је нешто што је режиму претходног америчког председника Џозефа Бајдена служило као идеја водиља у покушају да прошири НАТО пакт на Источну Азију, односно, Пацифик.

Први корак те глобалне интеграције америчких савезника након раније оствареног укључивања представника Јапана и Републике Кореје у НАТО самит  требало је да буде отварање канцеларија алијансе у Токију - план који је, јавили су светски медији, блокирао француски председник Емануел Макрон како се не би даље пореметили економски односи његове земље и ЕУ са Кином. 

И сам појам Индопацифик, односно, идеја да су безбедност и одбрана у два огромна океана, Тихом и Индијском, међусобно повезани је конструкт војно-политичког врха у Вашингтону, који је управо настао као израз његовог размишљања и настојања да са мора опколи Народну републику Кину и тако обузда раст њене војне моћи, те јој стално прети прекидањем морских линија за снабдевање енергентима и извоз робе. 

Састанак у Јокосуки део пројекта увођења војних ефектива европских чланица НАТО-а у Источну Азију

Мада поједини амерички медији у састанку немачког и јапанског министра одбране виде настојање Европљана да, мотивисани ирационалним и арогантним понашањем Трампове администрације према њима, постигну већу независност од Вашингтона у области одбране кроз повезивање са другим земљама сличних политичких назора, истина је да је реч од пројекту који траје већ десетак година - обавештајном и војном повезивању европских чланица НАТО алијансе и америчких азијских савезника. 

Његов циљ је размена обавештајних података, искустава и војних технологија, јачање војних индустрија, те успостављање интер-операбилности у сврху утврђивања одбране Тајвана и Јужног кинеског мора. 

Ово стога што је брзо јачање поморских, ваздухопловних и ракетних снага кинеске Народноослободилачке армије створило услове у којима, по мишљењу планера у Пентагону, саме САД, па ни у садејству са азијским савезницима (Јапаном, Републиком Корејом, Тајваном и Филипинима) не могу да у довољној мери одврате Пекинг од евентуалне интервенције на Тајвану или преузимања потпуне контроле над Јужним кинеским морем.

Злослутни дежа ви

Јапан већа има сличне војне споразуме о слободном кретању трупа и опреме са Филипинима, Аустралијом и Великом Британијом и на његовом тлу последњих година већ су одржаване заједничке вежбе са припадницима немачког, италијанског, француског и британског ваздухопловства и морнарице. 

Када је реч о војној сарадњи са Немачком, пре четири године на заједничке вежбе у далекоисточну царевину долетели су немачки ловци-бомбардери "јурофајтер" од којих је једним управљао лично командант Луфтвафеa Инго Герхарц.

И док јапански министар одбране Шинђиро Коизуми, син премијера са почетка овог века, истиче како једна земља сама више не може сама да одговори на брзе промене у безбедносним околностима и тако практично правда војну сарадњу са Немачком, грађани трећих земаља које су искусиле агресију Сила осовине у Другом светском рату на друштвеним мрежама вест о рађању војног споразума између Токија и Берлина са зебњом коментаришу речима:  "Опет све испочетка" и "Историја се понавља".

Ако је за икакву утеху - бар овог пута у Земљи излазећег сунца не постоји дивљење за Немачку какво је постојало крајем 19. и у првој половини 20. века, када су Јапанце одушевљавали пруски војни дух и дисциплина, немачка филозофија, медицина, технологија и индустрија (попут машинства, оптике, фармацеутике, бродоградње и авио индустрије), али и квази-научне теорија о хијерархији људских раса и народа. (Мада су те теорије биле врло неповољне по Јапан, јер су тзв. "жуту" расу карактерисале као инфериорну у односу на белу, Јапанци су их са једне стране искористили као изговор за борбу против надмених европских сила и САД у Азији, а са друге као оправдање за поробљавање других азијских народа, које су дефинисали као заостале у односу на себе).