Забрана ношења марама девојчицама у аустријским школама, други покушај

Први закон је 2019. донела коалициона влада конзервативаца и слободара, да би га годину после срушио Уставни суд. Садашња влада конзервативаца, социјалдемократа и либерала (Неос) тврди да је боље обавила посао. Од уставних експерата се чује другачије.

"Сигурна сам да ће закон овог пута проћи тест код Уставног суда“, изјавила је министарка интеграција Клаудија Плаколм (ÖVP, Конзервативна/Народна странка) на прес-конференцији где су објављени резултати јавне дебате о владином документу.

Министаркин оптимизам се заснива на додацима које старији закон из 2019. није имао. У ранијем документу се радило о забранама, док се овај представља као свеобухватан пакет друштвених мера, где су забране само један део.

У санкционисаном делу, девојчицама у осмошколском узрасту од 6-14 година, што у Аустрији подразумева четири разреда основне и четири ниже средње школе, забрањује се покривање главе.

"Ношење мараме је знак опресије. Ако погледамо земље где се носе мараме, видећемо да се она форсира посебно тврдокорно у земљама радикалног ислама“, изјавила је министарка Плаколм у интервјуу за ОРФ.

Коалициони кабинет три странке образлаже разлоге за доношење овог закона као добитак за једнакост између полова. Намера је да се женској деци у старту омогуће једнаке шансе и пружи заштита од религиозне и друштвено-васпитне индоктринације.

Предвиђене казне за непоштовање забране су овог пута врло конкретне. Школска управа најпре покушава да разговара са родитељима. Ако нема резултата, у следећој фази се укључују асоцијације психолога, па школске дирекције на новоу општине и града. Ако ни то не помогне, прелази се на новчане казне, где највиша износи хиљаду евра.

Обухваћене и државне и приватне школе

Забрана ношења марама обухвата овог пута и државне и, то је ново, приватне школе. Колико је такве деце, односно девојчица из муслиманских породица, које ће овај закон ослободити притиска или им, напротив, само створити нови притисак, Минстарство интерграције није сигурно. Као приближан број помиње се 12.000.

Поменути пакет мера који прати закон предвиђа активну помоћ ученицама у тренирању самоуверености, самосталности у мишљењу и компетенције за доношење одлука. Помоћ ће бити понуђена кроз низ курсеве за empowerment, како их влада зове.

У пратећим мерама предвиђа се педагошки рад са родитељима, дечацима и млађим мушкарцима из муслиманских породица. Намера је и да се делује на самопроглашене "чуваре исламског ћудоређа“, шаријатске редаре ниског интензитета, који дежурају око школа или на местима где се скупљају млади.

Шта се конкретно подразумева у пратећим друштвеним мерама, влада ће објавити почетком новембра. Оно што је за сада јасно јесте да се тиме директно улази у расподелу моћи унутар традиционалнијих муслиманских породица.

Једнозначно тумачење?

Новина у односу на старији закон, од пре шест година, је транспарентнија јавна расправа.

Од почетка септембра до прошлог четвртка (23.10.), институције и грађани су могли да се јаве директно преко сајта Националног парламента и изнесу своје мишљење у дигиталној форми. До закључења јавне расправе поднето је 600 коментара, већина негативних.

Правна комора за једнакост (GAW), независно државно тело омбудсманског типа, везано за Парламент преко Министарства за жене, науку и научна истраживања (ресор Социјалдемократа), сматра да је закон неуставан, што ће се врло брзо показати у реакцији Уставног суда.

"Закон о забрани ношења марама младим муслиманкама отвориће врата свим врстама самовоље и дискриминације", сматра GAW.

Највећи противник је Исламска верска заједница у Аустрији. Њен председник Умит Вурал је тај правни акт назвао "ограничавањем религиозних слобода“. Посебан проблем за Вурала је начин на који министарка Плаколм говори о закону, па у интервјуима каже да је марама "израз екстремистичких тенденција“.

Велики противници закона су и исламски инфлуенсери, потпуно нова група која је сазрела са напредовањем дигиталне културе. Они су динамични, успешни, утицајни међу младим муслиманима, модерни у интерпретацији религиозне традиције и истовременом очувању дисциплине.

Јесу ли слободни сви осим муслиманки?

Медији се највише баве негативном реакцијом споменутог омбудсманског тела за очување једнакости, GAW.

Влади се одатле упућује питање: "Зашто опет марама?“. Након тога следи низ аргумената пре философске него правне или педагошке природе.

"Зашто се полази од претпоставке да девојчице носе мараму под присилом? Некад марама није израз религије, већ вредносног уверења. Једностране, стереотипне интерпретације само воде ка вршњачкој изолацији. Нацрт закона ризикује да наставници и професори свесно или несвесно погрешно разумеју комплексне ситуације и примене прекомерну социјалну контролу, што може водити ка расизму", наводи GAW.

Заговорници овог закона су другачијег мишљења. Чак и кад девојчица од дванаест или тринаест година носи мараму, по властитој изјави добровољно, тешко је у томе не видети деловање кондиционисане моћи, односно интернализоване забране породице и религиозних ауторитета. Оне су натеране да прихвате чињеницу да нису натеране, каже се из тог табора.

Парламентарна опозиција Слободарске партије и Зелених је најавила да ће гласати за тај закон.

Уставни суд могућа препрека

Но, проблем за владу није гласање у парламенту, јер ће предлог глатко проћи процедуру, што се бројева тиче.

Проблем ће бити Уставни суд, који се за сада не изјашњава, не јавно. Али се у медијима јављају специјалисти за уставно право који овом документу предвиђају исту судбину као и оном старом.

У интервјуу за ОРФ крајем јула, професор уставног права Хајнц Мајер сматра да је тај правни акт неуставан јер гази одредбе Закона о једнакости. Игнорише се ношење других религиозних симбола, "кипе код Јевреја, или крстића око врата код хришћана“.

"Има строгих породица и у другим религијама. Ко каже да се деца строго подижу само у исламу?“, каже Мајер.

Ношење бурки је санкционисано у Аустрији пре осам година. Не под тим називом, не као "држава против бурке“, већ као Закон о забрани покривања лица у јавности.

Законски акт који се сада планира је, ако добије уставну дозволу, нешто сасвим друго. Он је покушај превенције, не бављење последицама и готовим фактима.