Идит Охел пет месеци од отмице сина: Желим само да се Алон врати кући, верујем у мир

У нападу Хамаса 7. октобра отето је више од 200 људи, више од хиљаду је убијено. У рату Израела против Хамаса у Гази од тада је страдало 31.490 Палестинаца. Око педесеторо Израелаца ослобођено је из Газе током кратког прекида ватре, у размену за палестинске затворенике. Двадесетогодишњи Алон није био међу њима.

Његова породица у бројним градоваима изван Израела, и у Србији, подсећа на свог сина и преостале таоце кроз поставку "Жути клавир", јер је Алон био пијаниста. У интервјуу за РТС његова мајка Идит Охел каже да је уверена да ће њен син бити ослобођен и да верује у мир.

Имате ли информације о свом сину?

Нажалост, не. Једина информација коју имам је Хамасов снимак отмице. Тако знам да је одведен жив и здрав. И тога се држим. Нисам добила никакву информацију ни од Владе Израела, ни у Влади Србије. Верујем да је добро, да је жив, да се, знате, сналази, јер ја то једноставно знам. Као мајка га осећам и тога се држим.

Како се ваша породица носи са неизвесношћу и ишчекивањем?

Надамо се, покушавамо да будемо јаки. Мој начин да се снађем је да радим, знате, активности попут "Жутог клавира" који је постављен широм света, такође овде у Новом Саду и Београду, јер је Алон пијаниста. Знам да ће се вратити кући.

Да ли мислите да би влада у Израелу требало да учини више како би се постигао договор о размени свих преосталих талаца, међу њима и вашег сина?

Разумем да израелска влада ради на томе, тражи то. Али нису они једини који морају да раде на томе. Имамо и Хамас. А Хамас је терористичка организација. То није држава. Дакле, они имају свој начин. Није лако, јер нису одлучили да желе прекид ватре. Нисам политичар, нисам војни стратег, па не знам. Али оно што разумем је да се ствари покрећу. Има много земаља у Европи, и Србија по мом мишљењу, помажу Израелу у томе, желе прекид ватре и желе да се ствари крећу напред.

Питам зато што чланови породица отетих протестују у Тел Авиву и Јерусалиму, опомињу да први циљ Израела треба да буде ослобађање талаца. Да ли подржавате то?

Очигледно, прво што подржавам је враћање талаца кући, а затим учинити све што треба да се уради за нас, за Израел, да бисмо могли да будемо безбедни у Израелу. Али начин на који се то ради, знате, људи мисле другачије. Сви мислимо да се таоци морају вратити кући. За мене је, очигледно, најважније да Алон дође кући што пре.

Мислим да је најважнија ствар која се сада дешава јесте да се заборавља. Догодио се тај 7. октобар и људи су одведени из својих кућа, израелске земље, киднаповани. Нисмо ми започели овај рат. Многи су умрли. А оно што се сада дешава је да Израел покушава да осигура да имамо место у коме је безбедно за живот. Дакле, људи виде вести, али заборављају да је све почело због 7. октобра.

Како ви, као мајка, доживљавате велико страдање цивила у Гази, хиљада деце?

Мислим на свог сина. Размишљам о томе шта је урађено мом сину. Мој син има 18 година. Не знам да ли мој син има храну, лекове. Не знам да ли му је неко помогао, да ли је повређен. Ништа. Прошло је пет месеци, 161 дан, а Црвени крст није отишао да види мог сина. Никакве информације немам о свом сину. Па размишљам о овоме. Сваки човек треба да има минимална људска права на храну, лекове, воду за пиће или шта год. То је за мене најважније. Не верујем у рат уопште, као човек, не као Израелац, већ као човек. Особа. Верујем у мир. Верујем да морамо, сваки човек има своја права да живи овде и осећа се безбедно. То сам ја. Алон је такође таква особа.

Можете ли да замислите живот са Палестинцима након што се све ово заврши?

Ми нисмо у рату са Палестином. Ми смо у рату са Хамасом. То није исто. Све што се дешава је због Хамаса. Ја сад не знам ништа. Само желим свог сина кући.

Поруку "Вратите их кући, одмах" у вези са Алоном, преносите путем клавира. Алон је био пијаниста.

Да. Дакле, Алан је почео да свира клавир када је имао девет година, и воли да свира, завршио је музичку школу. Музика је део његовог живота. Отприлике три недеље након што се то догодило, почела сам да размишљам, како људи могу да буду у контакту са њим? Како људи могу разумети ко је он? И помислила сам на клавир. Зовем га "Жути клавир" јер је жута боја светлости. И пише на клавиру - Алоне ниси сам, јер кад људи долазе да свирају, Алон није сам, свирају за њега. Дакле, то је као светло које покреће музику. И то је дивно јер је музика интернационални језик.

Знамо да је Алон планирао да дође у Београд у октобру. Шта Алона и вас повезује са Србијом?

Мој деда је рођен 5. октобра 1925. године. Живео је овде, ишао у школу, играо фудбал и стони тенис. Кад је имао око 15, 16 година, морао је да бежи због рата. Али још увек имамо породицу овде, то је део наших живота. Моји родитељи су сада овде са нама. То је важно, зато што смо то ко смо. Одакле смо дошли, то је наша породица. Планирао је да дође овде 20. октобра, прошле године. То се очигледно није догодило јер је киднапован 7. октобра. Али он ће доћи. И то је најважније.