Радица Рајовић, једина жена за воланом камиона у Новом Пазару

Радица Рајовић, из Новог Пазара, није дозволила да је породични и финансијски проблеми обесхрабре. Напротив, одлучила је да седне за волан камиона и посвети се послу који је одувек волела. Та одлука јој је потпуно променила живот, а за само две године успела је да оствари оно о чему је дуго сањала. Њену несвакидашњу животну причу доноси наш дописник Емир Личина.

Док је за многе вожња камиона и даље посао резервисан за мушкарце, Радица Рајовић свакодневно доказује супротно. Она је једина жена за воланом камиона у Новом Пазару, а километри, дуге вожње и одговорност коју овај посао носи постали су део њене свакодневице.

"Па ја сам имала оца возача и он је радио исто овако. Ја сам њега посебно волела и тако сам донела одлуку да положим и да имам положено, мада отац никад није дао да возим. Али онда сам запала у неке породичне и финансијске проблеме и кад сам већ имала ту дозволу и ту љубав према камиону, донела одлуку да почнем и да возим. И не кајем се. Сад кажем мужу, хвала му што ме тужио за алиментацију, не бих направила кућу", рекла је Радица Рајовић, једина жена која вози камион у Новом Пазару.

Радица се одлично уклопила у претежно мушко окружење.

Нермин Џигал, Радичин колега, возач камиона каже да Радица узива поштовање свих колега.
"Било је скептичних, како сад женско да вози шлепер, али показала је да је врхунски возач", додао је Џигал.

Иако овај посао подразумева бројна одрицања, дуге вожње и честа одсуства од куће, Радица каже да се труд и те како исплати и да без камиона не би могла да помогне својој деци.

За решавање стамбеног питања, Радица каже да јој је у транспорту требало две године.

"Мајстори, док ме нису упознали, то нису веровали да жена може толико да исплати, али видели су да сам коректна и све кад кажем, значи договоримо се кад могу и тако да су ми буквално сви одрадили на чекање", каже Радица Рајовићева.

Путујући кроз различите градове и земље, Радица је била у прилици да набавља све што јој је било потребно за опремање куће, често по знатно повољнијим ценама.

"Доста сам донела из иностранства, тако неких ситница, на пример сви лустери су ми дефинитивно из Немачке, посуђе, чаше и тако ових јачих квалитета су из Немачке, ове сам шољице, замислите, донела из Туниса, кухињу ми је правио отпобратима син, Албанац, и није хтео да ми наплати ништа, само материјал. Буквално сам била на послу док се кућа правила" додала је Радица.

Својим радом успела је да обезбеди све што јој је потребно за пристојан и миран живот, а сваки повратак са дугих путовања данас је, каже, лепши јер зна да се враћа у дом који је сама саградила.