Александар Чотрић: Антологија српског афоризма

Александар Чотрић, афористичар из Панчева, каже да је на српској антологији жанра који ствара радио 40 година. Од када пише, такође и чита бравуре других писаца, бележи, памти, проучава. Требало је прелистати старе часописе и пронаћи најраније афоризме.

„Интересантно је да је једна крунисана глава, краљица Наталија Обреновић, писала афоризме и објавила књигу. То је књига прве жене у Европи, која је објавила књигу најкраћег књижевног жанра, 1897. године у Београду. А читав један век раније, Михајло Максимовић је у Бечу на славеносерпском језику објавио прву књигу једног српског аутора“, наводи Александар Чотрић, афористичар.

Чотрић је до сада објавио 13 антологија афоризама различитих европских земаља, али каже да му је рад на српској био најтежи, јер важимо за најбоље у области хумора и сатире. Док други народи на афоризме гледају као на моралну поуку, наши су духовити и друштвено ангажовани. Сам наслов најбоље говори – слано као знак мудрости, и љуто као симбол оштрине.

Александар Чотрић истиче: „Имамо афористичаре који се од других издвајају по духовитости, смислу за комично, да насмеју читаоца. По бриткости, по оштрини, по коришћењу стилских фигура.“

У антологији су заступљени и наши људи који живе у иностранству, а прва жена афористичар била је Еустахија Арсић, која је живела на прелазу из 18. на 19. век. Ево како она пише.

„Ако жене знаду кројити, шити, вести, плести, ткати, онда знаду и мушкарца окрпити“, каже Чотрић.

А да слично размишљамо и у 21. веку може се чути из афоризма Панчевца Зорана Т. Поповића, који каже: „Моја жена је чекала принца на коњу, али је морала да се задовољи половичним решењем.“