Текеришки пешкир - сведок времена, части и морала

Од Цера преко Кајмакчалана, из опанака уз пушку, носио се гуњ и шајкача, борио српски сељак за своју груду земље и није ни уз сву муку одвајао, ни од трубе, ни од бубња ни од девојачке спреме . Чувао да га заштити, сачувао да осветла образ и да врати туђе. Пешкир Персиде Спајић у сталној поставци шабачког музеја - сведок времена, сведок части и морала српског домаћина, војника, човека.

“Милета Милутиновић је био борац Другог прекобројног пука из села Седлара код Свилајнца. У ноћи између 15 и 16 августа, рањен у обе ноге на Церу, допузао је до најближе куће у близини места где је рањен у потрази за неком тканином, отвара дрвени ормар и прво што извлачи су два тркана вежена пешкира. Дакле, Милета Милутиновиц, превио је себи ране , настави даље Цер, Колубара, Солунски фрон, значи све време рата је те пешкире носио са собом. По завршетку Првог светског рата кад се вратио са Солуна успео је да сачува један пешкир и врати га у своје родно село Седларе.1974. године Милета је поново дошао овде у Текериш на Цер и донео пешкир који је у својој породичној кући чувао 60 година” уводи нас у прошлост Јелена Ђорђић, водич музеј Церска битка у Текеришу.

Од доласка времешног ратника да се поклони сенима настрадалих сабораца и врати узето, у Текеришу су остале само две фотографије, али нескривен понос, част и незаборављена прича потомака.

“Сећам се добро када је дошао имао сам 7 година и причао је деда са много емоција како је то преживео како је било, Досао је са унукомј, унук га је довезао” присећа се Милош Стевановић из Текериша, унук Тихомира Стевановића.

“И он је дошао овде нашој кући, мајка јадна била жива донео је пешкир. Пешкир је био тако очуван, испеглан и он је донео и захваљује се мајци. Човек је каки, то можда неки бацио а он значи није хтео, толке године чувати и донети вратити га, свака њему част” с поносом прича Милош Петковић из Трбосиља, унук Персе Спајић.

Из куће Персине ћерке, пешкир је годину дана чуван у сеоској месној канцеларији, за будућа времена 1975. пренет је у шабачки музеј.

“Онако како је на оригиналу тако је и у репликама. Заштићен је географском ознаком порекла налази се на медјународној листи културне нематеријалне баштине и планиран је протоколарне поклоне” објашњава Мирослава Савковић, председница Удружења инвалида рада Шапца.

Храброст и шездесет година чувана реликвија није заборављена ни у завичају Милете Милутиновића.

“Био је као амајлија, чувао се као највећа драгоценост, ми деца нисмо имали приступа ја сам га видела можда два пута, не више” наводи Анкица Радосављевић из Седлара, праунука Милете Милутиновића.

“Ја бих једног дана волела да посетим Цер да видим где се он то борио и на крају да видим тај експонат у музеју” каже Бојана Вакуловић из Свилајнца, чукунук унука Милете Милутиновића.

“Изволите. Хвала. Ово ће сада бити наша амајлија и преносиће се са колена на колено Како ћете га ви чувати? Исто,Колико је година она могла да чува могу и ја исто, после нек наставе моји” обећава Босиљка Радосављевић из Седлара, унука Милете Милутиновића.

Део из књиге ,,Чујте, Срби,, др Арчибалд Рајс:

“Народ вам је родољубив. Не знам ни за један народ у којем легендарни национални јунаци толико живе у народној души као код вас. А имате и онај величанствени дар да вас сећање на те јунаке зна толико надахнути да вам властити живот више ништа не значи. То је зато што лик тих легендарних јунака излази из вас самих. Сачињен је од комадића које одаје ваша душа”.