Како је једна Војвођанка равницу заменила златиборским селом
Породица Раковић из златиборског села Бранешци бави се узгајањем уматичених алпских коза. Љиљана Раковић је у то планинско село дошла из Војводине и сада производи козији сир, али чува и традицију слатке зимнице из завичаја.
Једна Војвођанка је због љубави равницу заменила златиборским селом. Данас са породицом узгаја козе и како је љубав води и кроз посао свакој понаособ дала је име.
“Имамо Милу, Тању, Јовану, Зору, Николину…”, набраја Љиљана Раковић из села Бранешци. И додаје: “Баш смо се везали за њих сви, цела породица. Баш су нам прирасле срцу и гледамо их као малу децу. Мој посао је да сирим и да кувам млеко. Добро, гледам мало козе и храним и музем када је неко заузет, али углавном сви радимо све заједно”.
Најмлађи у породици први је научио да музе козе и са задовољством равноправно помаже у свим пословима.
“Осетио сам велику срећу када су козе дошле код нас. Ја сам научио први да музем козе, тојест научила ме моја баба Цана, која зна баш да музе козе. Кад се музу иду саме две по две. Ја само отворим врата, оне знају сам редослед и уђу”, истиче Огњен Раковић, млађи син.
Раковићи на истом имању већ деценијама чувају традицију. Чувају и писани траг о свом пореклу који су им у аманет оставили преци.
Петар Раковић наводи: “Мој покојни деда волео је да скупља те књиге да пише порекла. Ја сам четврта генерација, моји синови су пета генерација. Остали смо ту да живимо на селу. Бавимо се пољопривредом”.
Старији син Виктор своју будућност види у Бранешцима. На идеју да узгајају козе дошао је управо он.
“Па хајде да пробам, што да не. Онда сам предложио мами и тати. Тешко се налази ова врста алпских коза. Ми смо нашли преко неких матичара, што се људи баве тиме. Тако смо решили да наставимо да матичимо наше. Нећемо више куповати. Све ће то бити потомци од наших коза”, наглашава Виктор Раковић.
У времену када села одумиру, породица Раковић наставља да чува вековно огњиште, заједно са вредном Војвођанком која се навикла на планинску климу.
Коментари