Италијански генерал о Рачку: Шта сам, заиста, видео 15. јануара 1999.

У серијалу који се бави догађајима на Косову и Метохији 1998. и 1999. године, портал Крисис је објавио како је откриће десетина лешева у Рачку, 15. јануара 1999, запалило фитиљ за интервенцију НАТО-а против Савезне Републике Југославије.

Тај casus belli представљао је прекретницу у савременој историји. Међутим, неколико месеци пре рата, на Косову је било проглашено примирје.

Након појачаних сукоба између српских снага и Ослободилачке војске Косова, 16. октобра 1998. председник Слободан Милошевић и амерички изасланик Ричард Холбрук постигли су договор. Споразум је предвиђао делимично повлачење српских трупа, прекид ватре, почетак дијалога и одобрење за улазак ненаоружане међународне верификационе мисије на Косово. У том контексту, девет дана касније основана је Косовска верификациона мисија (КВМ), мисија ОЕБС-а задужена за надгледање поштовања споразума.

Састављена од око 1400 међународних посматрача, КВМ је имала задатак да провери повратак српских трупа у касарне, надгледа прекид ватре, пријављује евентуална кршења људских права и олакша повратак избеглица.

Генерал Ђани Фантини, који је тада био пуковник, био је један од 100 италијанских војника распоређених у Косовској верификационој мисији током 1998. и почетком 1999. године. Био је именован за шефа сектора Урошевац, главног града округа у којем се налази Рачак.

Његово сведочанство, прикупљено 26 година касније, баца ново светло на догађаје у косовском селу 15. јануара 1999. У суштини, Фантини сведочи да је видео како неки цивили излазе из Рачка под пратњом српске полиције, а затим је присуствовао борби између српских снага и ОВК, без икаквог утиска да се одвија масакр цивила. Овај интервју је значајан документ који поставља важна питања о међународној улози на Косову и Метохији и ко је у то време одређивао правила игре.

Први део интервјуа фокусира се на 15. јануар; други део анализира догађаје наредног дана.

Генерале Фантини, шта сте радили на Косову у јануару 1999?

„Био сам службеник ОЕБС-а у оквиру италијанског контингента учесника у Косовској верификационој мисији.“

Ви сте били италијански војник, али сте на Косову деловали као цивил.

„Да, нисмо носили војне ознаке, нисмо имали униформе и у пасошу нам је стајало да имамо дипломатски статус.“

Имали сте посебне пасоше, израђене за ту сврху?

„Да, пасош издат специјално за ту мисију. Јер, та мисија је проистекла из договора са председником Слободаном Милошевићем, који, претпостављам, није желео припаднике НАТО-а на Косову, дакле на територији Савезне Републике Југославије.“

Били сте, због тога, помало, како да кажемо – необичне личности. Да ли вам се икада раније или касније догодила слична мисија?

„Не, све остале мисије у којима сам учествовао биле су у униформи, војно организоване.“

Ви сте, у суштини, војно лице.

„Заправо, цивилна компонента те ОЕБС-ове мисије била је готово непостојећа. Од 104 италијанска службеника присутна на Косову, верујем да је бар нас 100 били војници – официри и подофицири различитих родова војске.“

Али да ли су Срби знали да сте ви војници?

„Мислим да јесу. И претпостављам да им то није било по вољи. Није им се допадало, али су то прихватали.“

Против своје воље. Ви сте били шеф сектора у којем се налази Рачак, је ли тако?

„Тако је. У почетку сам био одређен за Пећ, али се у ходу наређење променило и послат сам у Урошевац.“

Главни град округа у којем се налази Рачак. Данас се на албанском зове Феризај.

„Урошевац је српски назив. Налази се четрдесетак километара јужно од Приштине.“

И на пет километара од кампа Бондстил, изграђеног током лета 1999, који се описује као највећа америчка база подигнута ван САД након Вијетнамског рата. Имали сте кључну улогу у Урошевцу?

„Да, био сам шеф сектора.“

А ко вам је био заменик?

„Један Американац, мајор маринаца. Али био је помало атипичан заменик: није стално био са нама, долазио би и одлазио, живео је помало повучено… Рецимо да није био интегрални део тима који сам ја предводио.“

Колико вас је било у тиму?

„У почетку сам био ја, плус један официр и један подофицир Морнарице. Касније су стигла два карабињера, такође Италијана, и четворо Швеђана, међу којима и једна жена.“

Али једини који је путовао на своју руку био је тај амерички мајор?

„Управо тако. Путовао је буквално самостално. Мој заменик је имао потпуну аутономију, није користио наранџаста возила која нам је дао ОЕБС, већ је имао своје возило: Хамер, веома снажно војно возило на које је био изузетно посесиван и није допуштао никоме од нас да га вози. Док смо ми користили 'пајеро' и 'чироки' које нам је обезбедила мисија.“

Наранџаста возила, по којима сте били препознатљиви као чланови КВМ-а, ОЕБС-ове мисије. А које је боје био "хамер" тог мајора?

„Не сећам се тачно, али сигурно није био наранџаст као наша возила из КВМ-а. А није био ни маскирни, односно није био војно-зелен.“

А да ли је он, колико Вам је познато, био у контакту са шефом мисије Вилијамом Вокером?

„Претпостављам да јесте. Док смо ми, сви чланови тима, живели у Урошевцу, он је становао негде другде. И никада ми није рекао где.“

Нисте ни знали где живи? А ипак сте ви били његов надређени…

„Рецимо, да је мајор био слободни стрелац… Имао је велику аутономију.“

Да ли сте стекли утисак да је његов стварни надређени био неко други?

„Да, дефинитивно да.“

И ко би то могао да буде?

„Не знам. У сваком случају, имао сам осећај да сам био заобиђен. У ствари, једном сам му, на свом слабом енглеском, рекао да ми се не допада његово понашање, та његова превелика самосталност. А моји сарадници су коментарисали: ‘Види ти то… Кад се наљутиш, причаш одлично енглески.’“

И шта је мајор рекао?

„Ништа.“

Значи, понашао се као да има право да ради шта год жели. Јер му је то неко дозволио…

„Тако је, тачно тако. Онда се једног јутра десило да смо се изгубили. Наш 'пајеро' се заглавио у једном залеђеном потоку, радио није хватао сигнал, ГПС такође… Цела једна бескрајна прича. Нас петорица смо се мучили да извучемо возило ручно. У неком забаченом крају, наишли смо на чистину у којој је стајала застава ОВК, на јарболу, поред зграде која је личила на италијанску касарну. Изненадили смо се, јер је тада ОВК – Ослободилачка војска Косова – боравила по кућама, фармама, није имала званична седишта. Кад смо се вратили, мајор је био веома узнемирен, готово да нас је грдио. ‘Зашто се нисте јављали на радио?’ ‘Где сте нестали?’ Ја сам га замолио да смири тон: ‘Полако, момче, сети се да сам ја пуковник, а ти ипак само мајор.’“

Амерички мајор је био узнемирен јер сте открили тајну касарну ОВК?

„Тачно, тако је.“

Али зашто је био узнемирен?

„У том тренутку сам помислио да је можда забринут за нас. Касније сам смислио барем 150 различитих теорија.“

Можете ли да поделите барем прву?

„Наравно: мислим да смо ми, у суштини, били оруђе у њиховим рукама, а да је он био нека врста нашег тутора, да тако кажем. У негативном смислу: амерички мајор је био тај који нас је надзирао.“

Све вас?

„И Швеђане такође: међу њима су била два школска наставника, један полицијски официр и једна жена.“

Дакле, и Италијани и Швеђани су, у пракси, били под америчком контролом?

„Речено једноставно – да. Наравно, говорим о личном утиску.“

А шта је тачно рекао мајор поводом те тајне касарне ОВК?

„Био је веома огорчен. Његов приступ је био: ‘Како сте смели да одете тамо а да ми ништа не кажете?’“

Оставимо по страни чудно понашање тог америчког мајора – како је иначе ишла мисија?

„Прилично добро. Добијали смо инструкције из команде у Приштини, која нам је говорила да одемо на одређену локацију да проверимо да ли има мртвих или рањених, да извршимо инспекцију у српским касарнама и проверимо где им је наоружање, или да ступимо у контакт са ОВК…“

Ви сте били тамо да проверавате да ли се поштују договори? Односно, да ли су се Срби повукли из села и вратили у касарне, да ли сви поштују прекид ватре?

„Да, тачно.“

Да ли су Срби поштовали споразуме?

„Углавном да, понашали су се организовано. Уосталом, били су војска.“

А ОВК?

„У том тренутку, осим ноћних препада због којих бисмо ујутру можда затекли два мртва на путу или једног мртвог у некој кући, током дана нисмо примећивали активности ОВК.“

Али деловали су ноћу?

„Да, ноћу, јер сваког јутра би стизале дојаве које су говориле: ‘На том и том километру, на тој и тој локалној цести, сумња се да има мртвих.’“

Које су убили припадници ОВК? Ко су били убијени, полицајци или цивили?

„То је теже рећи, јер ми нисмо имали истражне овласти. А онда, по снегу од два метра поред пута, на минус 18 степени, без икаквих средстава, чак ни лупе… Проблем је био што ако бисмо нашли два мртва албанске националности, отишли бисмо у српску команду и рекли: ‘Ви сте их убили.’ А они би одговарали: ‘Апсолутно не. Нисмо ми. То су била двојица Албанаца који су радили за нас у полицијској станици као механичари (на пример). Пошто ОВК не жели да Албанци раде за нас, јер их сматрају сарадницима, ликвидирали су их.’ А онда бисмо отишли до ОВК и они би нам рекли да су та двојица Албанаца заправо биле шпијуни које су успели да инфилтрирају у српску полицију. Са средствима која смо имали, било је веома тешко снаћи се…“

У суштини, Косово је било у пламену грађанског рата. А онда је дошао 15. јануар 1999.

„Рано ујутру из Приштине су нам јавили да одемо у Рачак јер су од Срба добили обавештење да ће бити велика акција чишћења села. Срби су, наиме, стигли рано и евакуисали већи део становништва. И заиста, чим смо стигли, видели смо групу цивила како напушта село.“

Како су цивили излазили из Рачка, са подигнутим рукама?

„Не, не, не, излазили су у колони. Мирно, са полицајцима који су их пратили.“

У колико сати сте стигли?

„Између 7:30 и 8 сати. Са мном је била италијанска група. Срби нам нису дозволили да се превише приближимо Рачку. Било је постављено обезбеђење. Онда смо узели возила и попели се на једно брдашце с којег се јасно видео цео Рачак. Одатле сам посматрао напад, прави војни напад: најпре бомбардовање, затим тешке митраљезе, па лаке митраљезе. Онда су ушли унутра.“

Станите мало. Ви овим потврђујете српску верзију. Срби тврде да су спровели полицијску операцију у Рачку, специјалним јединицама, јер су неколико дана раније припадници ОВК убили њихове полицајце, и знали су да се у Рачку налази оперативна база ОВК.

„То су рекли и нама, да. Сигурно су то већ рекли и нашој команди у Приштини. А док смо били тамо, причајући са српским официрима који су били с нама на брду, они су нам рекли да спроводе чишћење јер су у селу побуњеници.“

Извештај Human Rights Watch-а од 15. јула 1999. наводи да је "напад од 15. јануара могао бити изазван заседом коју је добро припремила ОВК код Дуља (западно од Штимља) 8. јануара, током које су убијена три српска полицајца, а један је рањен. Дана 10. јануара, ОВК је поставила нову заседу полицијској патроли у Сливову (јужно од Штимља), где је убијен још један полицајац." Да ли је тачно да се у Рачку, који припада општини Штимље, догодило једно велико чишћење? Да ли сте то лично видели?

„Својим очима, свакако. Почело је отприлике с нашим доласком и трајало је пар сати. Више него чишћење, био је то формални напад. Видео сам исто оно што смо ми радили у Италији током војних вежби. Почињали смо из полазне базе, прво су дејствовали минобацачи, затим тешки митраљези, па лаки митраљези, и онда је пешадија напредовала и стигла до циља.“

Срби тврде да је тог дана у Рачку дошло до сукоба између снага безбедности и бораца ОВК. Албанци, с друге стране, говоре о масакру над невиним цивилима. Ви, који сте били присутни, шта сте видели својим очима?

„Ја не бих рекао да је то била права битка, већ пре борба.“

Нисте имали утисак да сте присуствовали „масакру цивила“, како је то наредног дана назвао председник Бил Клинтон?

„Не, не. Апсолутно не. Помислио сам да, ако је у селу остао неко од цивила који није био евакуисан или је намерно одлучио да не изађе, могао је настрадати. Али ја ништа слично нисам видео.“

Али са брда на којем сте се налазили, нисте могли све јасно да видите, зар не?

„Не, нисмо могли да видимо све. Чак ни двогледом.“

До када сте остали тамо?

„До поднева.“

Значи, отишли сте када је све било готово?

„Тако је. Када смо видели да се српска возила враћају на пут и да поново отварају пут, отишли смо.“

Колико је, по вашој процени, српских војника учествовало у операцији?

„Одокативно, као једна италијанска чета – око 200 људи.“

А колико је Албанаца остало у Рачку? Многи су већ отишли пре 15. јануара, а оне који су остали, полиција је евакуисала тог јутра…

„Не бих могао да проценим број.“

Један извештај ОЕБС-а наводи да је „након репресије у селима у тој области у јулу 1998, када су куће и продавнице биле опљачкане и спаљене, већина становника села отишла да живи код рођака, углавном у Штимљу и Урошевцу“. Али, хајде да погледамо ствар из другог угла: тог дана је било веома хладно, зар не?

„Било је минус 16, минус 18 степени. И било је залеђеног снега.“

Колико је кућа у Рачку имало димњак из ког је излазио дим, знак да неко борави унутра?

„Мало. Две, три, четири, нешто тако.“

Може се, значи, претпоставити да није било много становника у селу? Када сте отишли, да ли сте мислили да је ситуација под контролом? Нисте могли да замислите да се тамо догодило нешто толико озбиљно да ће изазвати бомбардовање целе Југославије?

„Тако је.“

Према документима ОЕБС-а, патрола из Косовске верификационе мисије отишла је у Рачак у раним вечерњим сатима 15. јануара. Да ли сте знали за то?

„Не.“

Али ви сте били командант задужен за то подручје?

„Јесам, али ми нико ништа није рекао.“

Пред Хашким трибуналом, 22. августа 2009. године, амерички дипломата Шон Бернс, шеф америчке дипломатске мисије на Косову (КДОМ), изјавио је да је тог дана примио позив „од мајора америчке војске Бреда Скота, који је (…) командовао патролом (…) распоређеном испред Рачка“. Да ли вам је познато нешто о том телефонском позиву?

„Не, не знам ништа о томе.“

А ипак сте ви били командант на терену. Да ли је тај мајор Брад Скот – који се помиње само у том сведочењу – можда био ваш заменик? Онај мајор маринаца?

„Све се слаже, осим имена. Брад Скот ми не значи ништа. Чини ми се да се мој заменик звао Џим. У сваком случају, причамо о повременом сараднику од пре 26 година…“

Шеснаестог јануара 1999, дан после масакра, генерал Фантини је био први међународни функционер који је заједно са америчким маринцем стигао у Рачак. Сведок прича о аномалијама примећеним на месту злочина, о сумњама које су се појавиле и разликама између онога што је затекао и званичне верзије догађаја. Од беживотних тела поређаних за фотографисање, преко намерно искључујућег понашања амбасадора Вокера, до његове изненадне смене са функције. Искуство које баца сумњу на званичну верзију догађаја, која је коришћена као оправдање за НАТО бомбардовање Југославије без мандата УН. После 26 година, Рачак остаје отворен случај између истине, пропаганде и геополитике.

Генерале, у првом делу сте испричали шта сте видели 15. јануара: сукоб између српских снага безбедности и УЧК. Да ли сте исте вечери сачинили извештај?  

„Да.“  

Имате ли копију?  

„Не.“  

Шта сте написали?  

„Оно што смо видели.“  

Нисте поменули масакр?

„Не, апсолутно не.“

Шта се догодило ујутру 16. јануара?

„Ујутру 16. јануара примили смо обавештење од команде да се у месту Рачак налазе тела и да то треба проверити. Пошто је у међувремену стигао мајор маринаца, кренули смо.

Зашто мајор маринаца претходног дана није био тамо?

„Не, на дан напада није био са мном, сигурно није био са мном на узвишењу.“

У колико сати сте добили поруку?  

„Око 7:30.“  

Дакле, отишли сте у Рачак мирно, не очекујући да ћете наићи на масакр?

„Мирно, као и претходних дана – готово свако јутро – ишли смо да видимо да ли има двоје или троје мртвих. Дакле да, нисмо очекивали да ћемо наићи на призор масакра.“

Ко вас је одвео до јаруге када сте стигли?

„Отишли смо сами.“

Али како сте знали да се мртви налазе баш тамо?

„Не сећам се да нас је ико одвео тамо. Стигли смо сами, ходајући. Наишли смо прво на једно тело, па смо онда видели и остала.“

Зашто сте се упутили баш тамо?

„Не сећам се. У сваком случају, прошло је 26 година… Осим ако – а то је само претпоставка – мајор није имао неке информације које ја нисам имао и знао где треба да иде.“

Заправо, помало је чудно што уопште нисте ушли у село, већ сте одмах отишли до јаруге, која се налази изван села?

„Управо тако. Сада, током овог разговора, наводите ме да помислим да је вероватно мајор знао нешто више од мене и, не рекавши ми ништа, довели смо се тамо.“

Када сте стигли тамо, шта сте затекли?

„Почели смо да наилазимо на једно тело, па два метра даље још два. Затим још једно на око пет метара. Онда смо, на једној чистини, нашли још тела. Па, настављајући уз јаругу, пронашли смо још њих.“

На једној страници ваших белешки пише: „укупно 23 – једна група од 15 и осам разбацаних“. Затим наводите још тела, укупно 38. Да ли је могуће да је тих 23 било у јарузи, а остали распоређени по селу?

„Више него по селу, сећам се да су били по засеоцима. Сећам се једног засеока где је лежао мртав отац, са двоје деце поред њега.“

Деца или тинејџери?

„Тинејџери, тинејџери.“

Приближно колико година?

„14 до 16 година.“

Адолесценти. У сваком случају малолетници: тежак злочин.

„Да, свакако. Затим се сећам да је у другом засеоку, мало даље, било тело без главе.“

Ах, да, прича о глави… То је помало мистерија, зар не? Јесу ли вам рекли зашто је био без главе?

„Неко нам је рекао да су му ставили ручну бомбу у уста и да су је активирали. Али то је мало вероватно: глава је била чисто одсечена.“

Јер, да је била бомба, тело би било потпуно раскомадано? А овако изгледа као да му је била одсечена?

„Да.“  

У својим белешкама сте написали: „тридесет и први, 11:05 ЕМ_016971 мртав (без главе)?“. Дакле, већ тада сте имали сумњу?

„Да.“

Те координате – ЕМ_016971 – ко вам их је дао?

„Диктирао ми их је мајор, очитавајући их са свог ГПС-а.“

Али када сте се 2023. вратили у Рачак, проверили сте и те координате нису се поклапале…

„Ја сам, да кажемо, у доброј вери записивао оно што ми је он диктирао.“

Постоји још једна ствар која, 24 године касније, не одговара. Тела нисте видели једно за другим, близу, као што се види на фотографијама?

„Готово уредно, зар не? Кад сам погледао те фотографије 2023, моја прва мисао је била: ‘Као да су спремни да се сликају.’“

Успут, један немачки новинар Франц Јозеф Хуч, изјавио је 12. октобра 2004. пред Хашким трибуналом:„Неки од мојих колега заправо су премештали та тела како би их боље фотографисали, а амбасадор Вокер није покушао да то спречи.“

„И ја сам, после 26 година, када сам видео те фотографије изложене у музеју у Рачку, помислио да нешто не штима.“

Остаје чињеница да су белешке у вашем блоку из 1999. језиве: „1. погођено лево око, 2. погођено у главу, 3. погођено лево око, 4. погођено у десни образ…“. На основу овог доказа, шта сте помислили?

„У том тренутку, логично је било помислити да се ради о некој врсти ликвидације. Утисак је био да су Срби, док су водили људе из села низ ту јаругу, стали и извршили неку врсту масакра. Јер у том тренутку (касније сам имао више времена да размишљам о томе) зауставио сам се на ономе што се видело. А видело се да су те ране већином улазни прострелни отвори у главу, око, образ и слично. И сва та тела нису имала никакве војне или паравојне ознаке… Изгледали су као цивили. Међутим, нисмо кренули да скидамо одећу да бисмо проверили да ли има других рањавања по телу.“

Како је касније показала обдукција… Наравно, ви нисте били истражитељи, то није био ваш задатак. Погледано уназад, постоје још две нејасне ствари. Пре свега, са тим прострелним ранама у главу требало је да буде много крви.

„Није било много крви.“

То је чудно, зар не? Чак ни на фотографијама нема готово никакве крви.

„Веома мало. Веома мало…“

Још једна ствар која не штима јесте положај тела. Према званичној реконструкцији, Срби су ухватили ову групу недужних албанских сељака, натерали их да се попну уз јаругу, на чијем је врху стајао један Србин који их је ликвидирао једног по једног ударцем у главу. Али након што су прва два-три убијена на тај начин, остали су морали да побегну… Да ли је могуће да су остали тамо да буду убијани један за другим као овце за клање?

„Заправо… У таквој ситуацији човек покушава да побегне или бар да се баци на земљу. Није да стоји у једној линији и чека да га снајпериста погоди.“

Управо тако: снајперисати. А постоји још један детаљ који не штима. Гледајући фотографије, сва тела су поређана у низу, лицем према горе.

„Међутим, није тако, тог дана је већина тела била лицем окренута према доле.“

Да ли сте их ви видели лицем према доле?

„Већину. Заправо, оно што се ја сећам тог јутра не одговара званичним сликама које сам видео изложене у малом музеју изнад Рачка. Када сам га посетио 2023. године, изненадило ме што фотографије у том музеју нису одговарале у 90 одсто случајева ономе што сам видео тог јутра 16. јануара 1999.“

У 90 одсто? Хоћете да кажете да је све или скоро све промењено?

„Много тога. Много.“

Заправо ништа не штима. Гледајући фотографије, скоро сви мртви имају отворене јакне. Али како то да су на минус 18, минус 20 степени ходали са отвореним јакнама?

„Да… То је једна од ствари коју тада нисам узимао у обзир.“

Замислите… Такође, видети све те мртве сигурно је био огроман шок.

„Свако јутро смо налазили једно или два, али тако велики број никада раније нисмо видели.“

Шта сте ви и амерички мајор радили након што сте завршили са евидентирањем положаја тела?

„Вратили се назад. Тада су почели да долазе први новинари, међу којима се сећам Алберта Негрија, који је радио за Ил Соле 24 Оре. Препознавши ме као Италијана, пришао ми је и питао: ‘Пуковниче, да ли је ово масакр који су извршили Срби?’ Ја сам, опрезно, одговорио: ‘Нисам у позицији да кажем, ви видите оно што и ја.’ Онда је он поновио питање: ‘Јесу ли то били Срби или нису?’ А ја сам као одговор поновио: ‘Ви видите оно што и ја.’ Након тога, ситуација је почела да се компликује са доласком других новинара, који су дошли у колони са Вокером.“

Амбасадор Вилијам Вокер…

„Који ме је игнорисао.“

Није ли дошао код вас, као шефа сектора КВМ ОЕБС-а?

„Не. Обратио се америчком мајору, разговарали су неко време… Мени амбасадор није ни рекао ‘добар дан’, разговарао је само са њим.“

Значи, постојала је нека блискост између њих?

„Постојала је велика блискост, коју сам у том тренутку тумачио као ‘Американац с Американцем’, а не као ‘Американац с Италијаном’.“

А можда је ипак било нешто више од ‘Американац с Американцем’…

„Гледајући уназад, мислим да јесте.“

Шта је онда урадио Вокер?

„Попео се на неку врсту брдашца, добро се сећам, и одговарајући на разна питања новинара рекао је да је то јасно злочин против човечности.“

Без икакве истраге… Али Вокер се није ни потрудио да спречи контаминацију места злочина, зар не? Није постављена ниједна баријера?

„Не, апсолутно ништа.“

Оно што се обично ради за једног мртвог човека, тамо где је било најмање четрдесетак, није урађено? Сви су газили по месту злочина, зар не?

„Владала је страшна конфузија“.

Шта се потом десило?

„Следећег дана, ја и амерички маринац смо позвани код тужитељке Данице Маринковић, веома одлучне жене. Али маринац је пажљиво избегао да дође.“

Ах, маринац није дошао? Значи, ишли сте само ви?

„Ја са преводиоцем, девојком албанске националности, јер су већина преводилаца били Албанци. Скоро да ме је напала та врло одлучна, строга и професионална жена. Хтела је да ме одведе на брдо изнад Рачка да погледам ровове. А ти ровови… велики ровови из Првог светског рата. Добро направљени, по правилима струке.“

Ровови који се и данас виде, чак и на Гугл мапи, јер је вегетација која је касније израсла различите боје.

„У једном тренутку, тужитељка ми је рекла: ‘Ви сте Италијан, зар не? Шта би италијанска влада урадила да Умберто Боси и они из Лиге ископају ове ровове у Ломбардији? Послали би батаљон полиције, зар не?’“

Како се завршило ваше искуство као одговорног представника ОЕБС-а у Урошевцу?

„Завршило се неколико дана касније, када сам пребачен у Приштину.“

Послали су вас негде другде?

„Не знам, не знам… Ствар је у томе да сам предао команду Урошевца једној Швеђанки. Формално сам добио положај са већим престижом: директор планирања и контроле.“

Промовисати да би се уклонио… Али да ли сте били приморани да одете?

„Ја сам извршавао наређења. Иначе, та Швеђанка је била веома блиска са генералом Џ, Енглезом пољског порекла са неизговоривим именом.“

Генерал британске војске Џон Девенкијевич… Био је Вокеров заменик, зар не?

„Био је један од Вокерових заменика. Тачно.“

Ви сте показали одређену независност у процени. Нисте одмах оптужили Србе, на пример.

„Не. Апсолутно, апсолутно.“

И вероватно ваше понашање није било по вољи Вилијаму Вокеру.

„То вам не могу рећи.“

Одлазак као нека врста медаље.

„Као што сам већ рекао, сада имам осећај да смо сви ми били искоришћени.“