Нафта као оружје – могу ли економски притисци довести до смиривања сукоба на Блиском истоку

Криза у снабдевању нафтом постала је најгора те врсте која је икада погодила свет, званично је оценила Међународна агенција за енергетику.

Рат на Блиском истоку практично је с тржишта збрисао скоро 20 милиона барела нафте дневно, који више не могу да прођу кроз Ормуски мореуз због иранске блокаде. Рафинерије горе под ракетама, на нафтним и гасним пољима се обуставља испумпавање, складишта се празне.

Професор Економског факултета Вељко Мијушковић указује за РТС да последице рата не погађају само производњу већ и читав ланац снабдевања.

Како објашњава, чак и када постројења нису директно оштећена, долази до поремећаја у "низводним елементима“, пре свега у дистрибуцији и транспортним рутама. "Биће потребно више недеља, ако не и месеци, да се ситуација нормализује и након престанка ратних дејстава", истиче Мијушковић.

Према доступним проценама, значајан део транспорта већ је заустављен. Он наводи да је, према подацима Ројтерса, око 8,2 милиона барела дневно обустављено због високог безбедносног ризика. Додатно, иранска производња је смањена за око милион барела дневно.

Иако Ормуски мореуз формално није затворен, Мијушковић указује да је "миниран и под сталним ризиком од напада“, што практично онемогућава нормалан транспорт.

Раст трошкова и ризик за транспорт

Поред смањене производње, велики проблем представља и нагли раст трошкова транспорта. Мијушковић наглашава да "долази до драстичног раста логистичких трошкова“, пре свега због повећаних премија осигурања.

Како наводи, ратна премија за осигурање бродова већ достиже око три одсто вредности пловила, што за танкере представља милионске износе. Тај трошак се директно преноси на цену нафте.

Чак и након завршетка сукоба, ризик неће одмах нестати. "Ако је подручје минирано, биће потребно време да се очисти, што значи да ће ризик транспорта постојати и након смиривања тензија“, објашњава Мијушковић.

Додатну неизвесност представљају и могуће активности паравојних група, што би могло дугорочно да одржи високе трошкове обезбеђења и транспорта.

Ограничене могућности тржишта

У условима кризе, тржиште енергената покушава да се прилагоди, али су могућности ограничене. Мијушковић истиче да је неопходна диверсификација извора снабдевања и проналажење алтернативних рута.

Ипак, како каже, питање је колико алтернативни извори могу да надоместе нафту, што додатно усложњава ситуацију.

Наглашава да ће економски фактори на крају имати пресудан утицај. "Ово је ситуација која штети свима, укључујући и сам Иран, који је ограничен у извозу и складиштењу“, наводи Мијушковић и додаје да би управо економски притисци могли довести до смиривања сукоба.

Ризик од глобалне рецесије

Проблем не погађа само енергетски сектор. Поред нафте и гаса, глобално тржиште остаје и без значајних количина алуминијума, пластике и вештачког ђубрива.

У условима већ успореног привредног раста у Европи и Сједињеним Државама, ова криза додатно повећава ризик од рецесије.

Мијушковић истиче да је избегавање глобалне кризе могуће само уколико се сукоб оконча у релативно кратком року. "У супротном, постоји озбиљан ризик да се негативне економске последице продубе", упозорава он.

Европа под додатним притиском

Посебно је изложена европска економија, која је, како оцењује Мијушковић, већ била ослабљена и пре ове кризе.

Мијушковић указује да је привредни раст успорен, а да је индустрија, посебно аутомобилски сектор, под снажним притиском конкуренције, пре свега из Кинe.

"Технологија није спорна, она је на сличном нивоу, али је кинески економски модел тренутно ефикаснији“, наводи Мијушковић, напомињући да додатна енергетска криза може још више ослабити европске економије.

Криза би, према оцени стручњака, могла да донесе и дубље промене у глобалној економији. Мијушковић истиче да се показује да модел потпуно слободног тржишта уз минималну улогу државе више није одржив у условима глобалних поремећаја.

Како наводи, очекује се јача улога државе у економији, скраћивање ланаца снабдевања и окретање националним економијама. 

"Мора доћи до прилагођавања реалним околностима“, закључује Мијушковић, уз оцену да би европске економије у том процесу могле да преузму поједине елементе кинеског модела.