Ариље – последње упориште српских текстилца, како преживети конкуренцију Кине и Бангладеша

Пре 35 година југословенска текстилна индустрија запошљавала је око пола милиона људи, колико је тада радило и у истој бранши у Немачкој, а готово трећина је била запослена у Србији. Један од таквих крајева је Ариље, које нема памук, али има текстилце.

Миломир Зимоњић један је од пионира приватног предузетништва у текстилној индустрији Ариља. Када се пре готово четири деценије одлучио за ту грану привреде, многи су били скептични, али је подстакао већину данас добро познатих текстилаца.

Данас у ариљском крају послује више од 130 текстилних радњи и предузећа, али Миломир сматра да због ниских плата тај сектор ипак нема будућности.

"Ја да могу дам 150.000 или 200.000 плату онда бих, у овој тренутној ситуацији имао радне снаге. Али овако, нико се не бори за текстил. Пре ће да продају нешто, да тргују са мањом платом, него да шију. Одржавамо се захваљујући извозу, радимо доста за Немачку, Француску, за Хрватску, Словачку, Чешку", прича Зимоњић.

Подручје бивше Југославије најбоље тржиште

Производи познати као “ариљски памук“ највише се извозе на подручје бивше Југославије, а то тржиште је актуелно и за око седамсто текстилних радњи и предузећа Златиборског округа. Од укупно 3.700 у тој бранши, готово половина је запослена у Ариљу.

Председница Регионалне привредне коморе Ужице Ана Лапчевић каже да се увек залажу да се однос према домаћим привредницима промени тако да они буду третирани једнако као страни и инвеститори.

"И Привредна комора Србије, посебно Регионална комора Ужице, с обзиром на компаније које овде послују у тој индустрији, већ дужи низ година иницира да се промени пореска политика на начин да буде стимулативна за ове фирме“, каже Лапчевићева.

Борба са конкуренцијом из Кине, Бангладеша и Индије

Међутим, законодавство још увек не препознаје начин за очување ове ниско акумулативне гране привреде, које још увек опстаје у све тежој конкуренцији са текстилцима из Кине, Бангладеша и Индије.

Ариљски привредник Милан Радовановић каже да српски текстилци не могу да парирају хиперпродукцији, али могу брзином и специфичним платнима.

"Ми морамо да се појављујемо као сервис, да убацујемо оне производе, за које они (конкуренти) немају времена да их допреме на ово тржиште и посебни захтеви кад су у питању различите тканине, плетнине, различите нијансе, боје. Кад су у питању готови одевни предмети да брзо можемо да интервенишемо, да можемо за петнаест дана да избацимо готов производ“, истиче Радовановић.

У последње време српски текстилци из Златиборског округа освајају страно тржиште ХТЗ опремом, радном одећом и униформама за војску, полицију, ватрогасце и друге службе. “Ариљски памук“ за сада опстаје.