Сарадња Србије и ЕУ – где бројке охрабрују, ту политика кочи

Укупна трговинска размена Србије и Европске је са 25 милијарди евра у 2018. години порасла на готово 41 милијарду у 2024. години. Повећан је извоз, док је у последњој години приметан пад увоза.

"Иза тога се крије да смо у међувремену довели доста страних инвестиција из Европске уније, што је добро, али видећемо докле ће то добро да траје", каже професор Економског факултета Слободан Аћимовић.

Он упозорава да ће у наредним годинама кључну улогу имати стање у привредама земаља чланица.

"Ако највеће земље ЕУ уђу у рецесију, то ће се директно одразити на наше фабрике које раде за њихово тржиште. Истина о овој сарадњи показаће се у наредне три године", додаје Аћимовић.

Пословна клима и владавина права – темељ поверења

Према речима Драгане Ђурице, генералне секретарке Европског покрета у Србији, раст извоза и долазак инвестиција сведоче о степену поверења у српску економију.

"То говори о предвидивој пословној клими и интересу компанија да овде послују. Али, владавина права игра огромну улогу, јер без ње ниједан економски напредак не може бити одржив", истиче Ђурица.

Она наглашава да компаније "најпре гледају профит и услове пословања, али озбиљно процењују и политичке ризике".

Економија напредује, политика каска

Иако је Европска унија највећи инвеститор у Србији и најважније извозно тржиште, саговорници упозоравају на раскорак између економског и политичког дела сарадње.

"Имамо једну велику опасност – јаз између економије и политике. Економија иде напред, али политика каска и то може да угрози дугорочне резултате", каже Ђурица.

Професор Аћимовић додаје да су неки проблеми, попут санкција и ограничења увоза енергената, довели до нарушавања поверења.

"Видимо да нека правила која важе за нас, не важе увек и за земље чланице. То ствара осећај неправде и слабљење поверења", истиче Аћимовић.

Енергетика – слаб карика сарадње

Једна од највећих препрека у економским односима остаје енергетика. Србија се, за разлику од ЕУ, није благовремено диверзификовала када је реч о снабдевању гасом.

"Европска унија је доста урадила на ослобађању од зависности од руског гаса, док смо се ми ослањали на једног добављача. Када су дошле кризе, нисмо имали алтернативу", каже Ђурица.

Професор Аћимовић додаје да је цена те диверзификације "изузетно висока" и да је то разлог што су европски произвођачи, посебно немачки, данас мање конкурентни.

Интеграције као услов развоја

Према оцени саговорника, кључни изазов остаје спор процес европских интеграција.

"Привреда више не може сама да вуче кола. Политика мора да је прати. Раскорак је у усаглашавању са правним тековинама ЕУ, што је од пресудног значаја за даљи развој привреде", наглашава Ђурица.

Професор Аћимовић подсећа да је из Плана раста за Западни Балкан, у вредности од шест милијарди евра, до сада повучено тек десет одсто средстава.

"То показује да нисмо довољно искористили прилике које нам стоје на располагању. Морамо разумети да ЕУ није више потпуно унисона организација, али је и даље наше најважније тржиште, највећи извор инвестиција и бесповратних средстава", закључује Аћимовић.

Политика мора да ухвати корак

И Аћимовић и Ђурица слажу се да је за будућност економске сарадње неопходно да политика ухвати корак са економијом.

"Економија и бизнис увек иду испред политике. Али политика мора да је прати, јер без кредибилитета и поштовања правила игре не можемо да напредујемо", поручује Ђурица.

"Дајте да реализујемо пројекте које обећамо. Ако је Европска унија обећала грант од 600 милиона евра за пругу Београд–Ниш, хајде да то и спроведемо, уз брже процедуре и рад институција", закључује професор Аћимовић.