Иза затворених врата психијатрије – од смрти спортисте у Загребу до контроле српских болница
Везивање, односно физичко спутавање у психијатријским установама у Србији примењује се искључиво као крајња мера, а изолација је укинута недавним изменама Закона о заштити лица са менталним сметњама. Извештаји Заштитника грађана указују на пропусте у пракси, а лекари на мањак особља током ноћних дежурстава. Смрт спортисте у загребачкој Клиници за психијатрију поново је отворила питање где су границе примене силе и како се штите права пацијената.
Физичко спутавање пацијента примењује се искључиво ако постоји непосредна опасност да повреди себе или друге; мера се спроводи што краће и обуставља чим опасност прође, поручују из Института за ментално здравље у Београду у одговору за Интернет портал РТС-а.
Закон о заштити лица са менталним сметњама и Правилник Министарства здравља ову процедуру дефинишу као строгу крајњу меру, али налази Заштитника грађана и ранији случајеви у Србији упозоравају на пропусте у пракси – од незаконитог закључавања малолетника до нарушавања достојанства пацијената.
Да се ови проблеми тешко решавају показао је и случај из Хрватске – смрт тридесетдвогодишњег спортисте Кристијана Јосипа Периша у загребачкој Клиници за психијатрију "Свети Иван", након чега су уследили откази, оставке, привођења осморо запослених и протести грађана.
Од раног препознавања кризе до крајње мере
Медицинске сестре и техничари кључни су у раном препознавању кризе, јер проводе највише времена са пацијентима и први примећују промене у њиховом понашању, попут појачаног узнемирења у вечерњим сатима или другачијег начина обраћања особљу и другим пацијентима, наводи се у одговору београдског Института за ментално здравље.
Први корак у таквим ситуацијама је вербална деескалација – начин разговора којим се узнемирени пацијент смирује како би се спречило погоршање кризе.
"То у пракси значи да медицинске сестре и техничари пацијенту прилазе смирено, пажљиво га саслушају и настоје да разумеју шта га у том тренутку узнемирава. Важно је да пацијенту пруже довољно простора, да са њим разговарају јасно и без расправе, као и да укључе остале чланове тима ако је потребна додатна подршка", наводе у тој установи.
Када мање рестриктивни начини смиривања нису успешни, посеже се за физичким спутавањем, које је, додају, увек крајња мера и никада казна.
"Када психијатар процени да је спутавање потребно, учествује читав тим – лекари, медицинске сестре и техничари. Број чланова зависи од ситуације и стања пацијента, уз очување његовог достојанства и безбедности свих присутних", објашњавају у Институту.
Када је реч о организацији рада, у Институту тврде да им је распоред кадрова тако организован да у потпуности покрива све смене, укључујући и ноћне, те да се не суочавају са мањком особља.
Правило два сата и надзор
Физичко спутавање није терапија нити казна или дисциплинска мера, већ крајња мера о којој одлучује психијатар – или дечји психијатар за малолетнике – на основу процене непосредне опасности, објашњава за РТС специјалиста психијатрије и субспецијалиста судске психијатрије, прим. др медицинских наука Ана Опанковић са Клинике за психијатрију УКЦС.
"Законом је прописано да се спутавање може применити само када је то једино средство да се лице са менталним сметњама спречи да својим понашањем озбиљно угрози сопствени живот и безбедност или живот и безбедност других лица. Трајање мере ограничено је искључиво на време које је неопходно да се отклони опасност због које је примењена. Не може трајати дуже од два сата непрекидно без нове процене. Мера може и мора престати чим престану разлози због којих је примењена", наводи др Опанковић.
Одлуку о фиксацији доноси лекар, а поступак физичког спутавања спроводи обучени тим у броју предвиђеном процедурама установе. Када стање пацијента то дозвољава, лекар га пре примене мере обавештава и образлаже разлоге, објашњава др Опанковић.
Додаје и да током трајања мере медицинске сестре и техничари надзиру стање пацијента и на сваких 15 минута бележе виталне параметре (пулс, притисак, дисање), а психијатар који је донео одлуку о фиксацији надзире њену примену, одлучује о времену прекида и обавештава законског заступника или лице од поверења.
У медицинску документацију евидентирају се разлог за примену мере, начин спровођења, време почетка и завршетка, подаци о надзору и име психијатра који је донео одлуку.
Изазови ноћних дежурстава
У пракси су изазови најизраженији током ноћних дежурстава, када лекари често морају да одлучују о сложеним питањима брзо, понекад без поузданих података о пацијенту и његовом претходном здравственом стању. Посебан изазов су и пацијенти са израженом психомоторном агитацијом, интоксицирани и делирантни.
"Недовољан број запослених, нарочито током ноћних дежурстава, често може додатно отежати комплементарну дијагностику и тимску процену, што свеукупно отежава безбедно збрињавање. Важно је истаћи да психомоторна узнемиреност и агресивно понашање не представљају сами по себи психијатријску дијагнозу", указује др Опанковић.
Истиче да "таква стања могу бити последица различитих психијатријских обољења, али и акутних интоксикација, неуролошких болести, метаболичких поремећаја и других озбиљних соматских стања". "Здравствени радници су често изложени озбиљним професионалним ризицима – вербалним, а понекад и физичким нападима, не само од пацијената већ и од њихових пратилаца", напомиње саговорница.
Др Опанковић наводи и да је први терапијски корак вербална деескалација – разговор без конфронтације и претњи, у простору прилагођеном тако да се умањи ризик, а у зависности од клиничког стања, већ у амбуланти ургентне психијатрије може се применити и одговарајућа медикаментна терапија.
Код задржавања без пристанка, каже, у складу са Законом о заштити лица са менталним сметњама, одлуку о задржавању без пристанка доноси психијатар, који је дужан да је образложи и евидентира у медицинској документацији.
"Оправданост даљег задржавања потом се преиспитује у законом предвиђеном року, уз конзилијарну процену и обавезну судску контролу. Лице са менталним сметњама може бити смештено у психијатријску установу без свог пристанка уколико услед менталних сметњи озбиљно и директно угрожава сопствени живот, здравље или безбедност, односно живот, здравље или безбедност других особа, и то само уколико нису на располагању мање рестриктивни начини пружања одговарајуће здравствене заштите", наводи др Опанковић.
Укидање изолације као мере присиле
Подсећа да су изменама закона из 2026. године прецизније дефинисане одређене мере, укинута изолација као мера присиле, док је физичко спутавање задржано као изузетна мера, уз прецизније дефинисане услове примене, надзора и документовања. Овим изменама додатно је наглашена одговорност здравствених установа и запослених за неправилну примену физичког спутавања, уз предвиђене прекршајне санкције.
Према њеним речима, над овим мерама спроводи се унутрашња контрола на начин који је дефинисан прописима унутар установе, а уобичајено се контролише релевантна медицинска документација (свеске рапорта и посебне свеске фиксације на дневном нивоу, декурзуси лекара), док спољни надзор врше инспекције и Заштитник грађана као Национални механизам за превенцију тортуре (НПМ).
"Основно начело савремене психијатријске праксе јесте да се свако ограничење права и слобода пацијента може применити само када је неопходно, у најмањој могућој мери и уз пуно поштовање његовог људског достојанства", закључује прим. др сци. мед. Ана Опанковић за РТС.
Шта је Заштитник грађана затекао у психијатријским установама
Налази Заштитника грађана, међутим, показују да се у пракси не поштују увек ни основна правила заштите права пацијената
Према последњим изменама Закона о заштити лица са менталним сметњама, примена мере изолације је укинута, али Заштитник грађана у одговору за РТС наводи да је НПМ у једној од недавно посећених установа затекао малолетног пацијента који је дуже време боравио у посебној, закључаној просторији, уз веома ограничене контакте и активности.
"То је образложено безбедносним ризиком због ранијег насилног понашања пацијента, а НПМ је указао да безбедносни разлози не могу оправдати поступање којим се нарушавају достојанство и основна права пацијента, посебно имајући у виду да је примена мере изолације у психијатријским установама незаконита", истиче се у одговору.
Међу неправилностима које НПМ у пракси најчешће уочава су непотпуна и недовољно прецизна евиденција, унапред одређено трајање мере, недовољан надзор, нарушавање достојанства и приватности, као и недостатак обученог особља.
"Често се као разлог за фиксацију наводе само општи термини попут агитације, агресивности или психотичности, без описа конкретног понашања које је представљало непосредну опасност и било разлог за примену ове мере. Изостају и потпуни подаци о обиласцима и праћењу здравственог стања, а присутан је и чест недостатак података о обавештавању законског заступника", наводе из канцеларије омбудсмана.
Указују и да се у пракси, уместо да фиксација траје само док постоји опасност, она често одређује на два сата.
"Посебно су проблематичне поновљене фиксације истог пацијента у кратким временским интервалима, јер се тако фактички може продужавати трајање мере", додаје се у одговору.
У одговору омбудсмана, такође, напомињу да се фиксација готово увек спроводи у собама са другим пацијентима, без паравана, а забележени су и случајеви употребе пелена уместо омогућавања одласка у тоалет.
Као пример недовољног надзора истичу да документација често не потврђује да се пацијенти обилазе на сваких 15 или 30 минута, иако медицинско особље тврди да то чини, те подсећају да надзор мора бити континуиран и прилагођен стању пацијента.
"Недовољан број запослених, као и недостатак психосоцијалних и терапијских активности, могу допринети чешћем прибегавању рестриктивним мерама", стоји у одговору омбудсмана.
Откази и кривичне пријаве, дијалог са Министарством без резултата
Иако званично постоје механизми притужби, од кабинета директора до саветника за права пацијената, у пракси су пацијенти често неинформисани и у страху да пријаве особље од којег зависе.
НПМ је зато указао на потребу за сталним непосредним надзором, као и увођењем видео-надзора просторије у којој се обавља физичко спутавање, уз поштовање права пацијената на приватност и заштиту података о личности.
"У једној од посећених установа, у два случаја сумње на незаконито или понижавајуће поступање, запосленима је дат отказ уговора о раду, а поднете су и кривичне пријаве тужилаштву", истичу из канцеларије омбудсмана.
У канцеларији Заштитника грађана за РТС упозоравају да последњи дијалози са Министарством здравља о овим проблемима нису били конструктивни нити су довели до конкретних резултата.