Закон о узбуњивачима у Србији, златни стандард без доследне примене – шта кажу стручњаци

У тренутку када се грађани позивају да пријаве незаконитости у раду својих надређених, поставља се се питање стварне безбедности и процедура које прате овакве одлуке. Иако јавност на такве кораке и даље гледа са дозом страха и опреза, првенствено због добро познатих случајева прогона узбуњивача у прошлости, попут искуства Александра Обрадовића из Крушика — стручњаци поручују да Србија располаже изузетно квалитетним законским оквиром.

Адвокат удружења "Пиштаљка" Душко Ковачевић, у емисији Првог програма Радио Београда "Јутро је", истиче да је домаћи Закон о заштити узбуњивача из 2014. године препознат у међународним оквирима као "златни стандард". Према његовим речима, кључни квалитет овог прописа лежи у чињеници да је његова примарна и крајња полазна тачка заштита самог узбуњивача.

"Добро је то што је намера законодавца била да заштити узбуњиваче. Значи, то се види из самог назива закона. Закон се зове Закон о заштити узбуњивача, и то је прва и крајња полазна тачка овог закона", објашњава Ковачевић.

У писању и иницирању овог закона директно су учествовали представници "Пиштаљке", али и сами грађани који су са позиције узбуњивача већ претрпели штету и одмазду, што се у пракси законодавства дотад није дешавало.

"Овај закон је због тога и добар, јер су у његовој изради учествовали људи који ће да примењују тај закон, односно људи који су са позиције узбуњивача претрпели већ неку штету, неку одмазду, и својим искуством допринели да овај закон буде добар", наводи Ковачевић, додајући да је најбоље и најделотворније решење унутар закона такозвана привремена мера која моментално одлаже дејство штетне радње.

Међународни углед српског закона потврђен је и кроз примере из региона: представници хрватског министарства својевремено су посетили "Пиштаљку" како би на основу српског искуства креирали сопствено законодавство, а сличан модел користила је и Федерација Босне и Херцеговине.

Поред тога, као круна међународног признања, на предлог државе Србије усвојена је и званична резолуција Уједињених нација о заштити узбуњивача, за коју су гласале државе са различитим уређењима и нивоима поштовања људских права, од Европске уније до Русије и Саудијске Арабије.

Процедура узбуњивања: Ко може бити узбуњивач и које су надлежности?

Како би се избегле правне грешке и губитак судске заштите, Ковачевић наглашава да узбуњивач може бити искључиво физичко лице које располаже непосредним сазнањима о неправилностима. То значи да узбуњивач није особа која је информацију чула у медијима, прочитала у новинама или сазнала од десете особе на друштвеним окупљањима, већ искључиво лице које је до сазнања дошло директно, само или у кругу непосредних колега.

Редослед пријављивања мора се стриктно поштовати:

• Унутрашње узбуњивање: Пријава се подноси послодавцу – било овлашћеном лицу, начелнику општинске управе или другом надлежном субјекту унутар саме организације.

• Спољашње узбуњивање: Пријава се подноси ван предузећа, а законски овлашћене адресе за то су искључиво институције попут тужилаштва, полиције или инспекције.

"Синдикати, политичке листе, пленуми, па чак ни Пиштаљка, ми нисмо овлашћени орган", упозорава Ковачевић.

Он појашњава да се "Пиштаљци" грађани могу обратити за бесплатне правне савете – удружење је до сада пружило више од 3.000 савета и бесплатно заступало преко 116 узбуњивача – али да се формалне пријаве морају подносити искључиво институцијама из законом прописаног редоследа.

Шта се сматра одмаздом и колико траје судски поступак

Заштита закона активира се у тренутку када запослени, након уредно поднете пријаве, трпи такозвану штетну радњу од стране послодавца. Ковачевић наглашава да машта послодаваца у предузимању казнених мера често нема граница, те да не постоји стриктан списак који дефинише штетну радњу:

"Штетна радња је оно што може послодавцу да падне на памет, али буквално. Значи, не постоји списак од А до Ш, ово је штетна радња. Машта је једина граница послодавцу како би предузео неку штету", истиче Ковачевић.

Поред уобичајених мера из радног односа, попут премештаја на ниже радно место или финансијског кажњавања, у пракси су забележени екстремни примери – од измештања радног места у излог јавног предузећа у Пожаревцу, до ситуација у којима су запослени приморавани да мирно стоје и чекају директора. Основни циљ оваквих мера јесте кажњавање "по џепу" и слање застрашујуће поруке осталим колегама да не говоре о неправилностима.

Иако законски прописи за узбуњивачке поступке налажу начело хитности, у пракси је потребно између годину и годину и по дана да се дође до првостепене пресуде. Судије које воде ове предмете законски морају имати посебан сертификат о завршеној обуци на Правосудној академији.

Ипак, забележени су случајеви где су судије без сертификата распоређиване на ове предмете уз образложење надлежних да је основно судијско звање довољно за било коју врсту парнице.

У судском поступку узбуњивач нема заштиту по аутоматизму – он мора доказати да је штетна радња последица његовог узбуњивања. У пракси се то доказује чистом хронологијом: уколико је радни однос пре пријаве био уредан, без икаквих дисциплинских казни, а после пријаве нагло уследе санкције, ниже оцене и прогон, то представља доказ узрочно-последичне везе.

Такође, иако закон омогућава анонимно подношење пријава, уколико узбуњивач жели судску заштиту, он у одређеној фази мора открити свој идентитет.

Мотивација, институционална одговорност и изгледи за промене

Говорећи о мотивацији грађана, Ковачевић истиче да се на чин узбуњивања не може позивати споља, већ да је реч о унутрашњем, личном осећају за правду и неправду. Људи који се одлучују на овај корак долазе из најразличитијих професија – од лекара и судија до домара.

"Не може нико да вас анимира да будете узбуњивач. То је лични осећај за правду и неправду. Људи који су узбуњивачи, који долазе код нас, су и доктори и судије и домари. И то су људи који нису могли да гледају оно што се у њиховом окружењу дешава и спроводи", наглашава Ковачевић.

Ипак, велики проблем и даље представља пасивност или селективност тужилаштва у погледу процесуирања оних који су чинили пријављена кривична дела или вршили одмазду над узбуњивачима. Ковачевић подсећа на примере где су тужиоци одбацивали пријаве уз образложење да нема елемената, да би касније у другачијим околностима мењали одлуке правдајући то "променом свести", што указује на то да је правосудни систем и даље подложан притисцима.

Ковачевић поручује да суштинских промена нема све док носиоци правосудних функција и институције подлежу притисцима.

"Ако ми, као људи који спроводе закон ослушкујемо, као што сам рекао малопре, и потпадамо и пристајемо на притисак, нема ту суштинских промена. То ће само да буде, што се каже, неко време и после иде све по старом. Ако нисмо спремни да се носимо са притиском, можда је време да мењамо професије“, објашњава, у емисији Првог програма Радио Београда "Јутро је", адвокат Пиштаљке.