Прогањање није игра већ озбиљно кривично дело – починиоцима прети и затворска казна

Најчешће после развода или раскида везе, али и у неким другим ситуацијама, дешава се да једна особа прогања другу. Такво понашање може довести и до тога да жртва мења животне навике, посао или чак град у којем живи. Нажалост, неки случајеви завршили су се трагично.

У Кривични законик Србије прогањање је уведено 2017. године као кривично дело за које је запрећена и затворска казна. Међутим, многи починиоци, али и бројне жртве, не знају за то.

Какву заштиту систем пружа онима који су информисани и одлуче да пријаве починиоца, који профили личности су склони прогањању и које радње се сматрају прогањањем, одговоре дају тужитељка у Другом основном јавном тужилаштву у Београду Милица Љубичић и психолог и психотерапеут Нађа Тулић.

Које радње Кривични законик дефинише као прогањање?

Милица Љубичић: Закон дефинише читав спектар различитих радњи, од неовлашћеног праћења и предузимања других радњи да би се приближило неком лицу, затим предузимања радњи непосредно, преко трећег лица или путем средстава јавне комуникације да би се ступило у контакт с неким лицем – то може бити слање порука, позивање, слање мејлова – затим злоупотреба података о личности, слање претећих порука или уопште упућивање претње, али то могу да буду и све друге радње којима се може осетно угрозити нечији живот или нечија безбедност. Починилац може да шаље поруке пријатељима, рођацима жртве.

Какве примере видите у свом тужилачком раду?

Милица Љубичић: У тужилачком раду видимо најразличитије примере и најразличитије модалитете ових радњи. Можда бисмо условно речено могли да их поделимо у неке три групе. Свакако да је најдоминантније прогањање које се одвија између бивших партнера – брачних, ванбрачних, емотивних – где видимо читав спектар различитих радњи контроле, праћења, прогањања, уцењивања, слања фотографија. Затим, у другу групу бисмо могли да сврстамо прогањање које се дешава између лица која су се раније познавала, али нису била у овој врсти односа – ту би били рођаци, колеге са посла. И у трећу групу би спадало прогањање од стране потпуно непознате особе, дакле та особа никада није ступила у контакт са жртвом. Рецимо, један интересантан пример из праксе – учинилац се уфиксирао да му је жртва супруга, прогањање је ишло до те мере да је отишао у полицијску станицу и пријавио њен нестанак.

Да би тужилац могао да квалификује дело као кривично дело прогањање, закон поставља три услова – да се дешавају радње које су описане у закону, да трају извесно време и да се одвијају против воље жртве. Колико временски неко треба, на пример, да зове или прати жртву, да би тужилац рекао да је то прогањање – да ли је то месец, два, три месеца – како се то одређује?

Милица Љубичић: Закон не дефинише временски период, не каже да је потребно три дана, пет дана. Закон каже да је потребно да се радње понављају, да трају одређено време и да имају одређени квалитет. Битно је да се искаже одређена врста упорности, да те радње трају у одређеном времену и имају тај понављајући карактер.

Како тужиоцу доказујемо да то што ради починилац је против наше воље? Да ли је довољно да то изјавимо приликом давања исказа или је потребно да доставимо доказе?

Милица Љубичић: Воља је овде јако битна зато што разликујемо дозвољено од недозвољеног понашања. Треба да постоји доказ о тој вољи, а како ће се испољити та воља од стране жртве – може бити на најразличитије начине. Она може усмено да изјави да не жели да јој неко пише, шаље поруке, може то да учини у писаној форми тако што ће одговорити на тај начин на поруку и то ће нам доставити у поступку у виду скриншот поруке, или рецимо листинг позива где се види да жртва није одговорила на те позиве. Може да нам достави доказ да је блокирала неки профил – то су све нама докази у поступку. Али свакако доказ може и доказ јесте увек исказ саме жртве, исказ сведока, исказ њених пријатеља, рођака којима се то лице можда обраћало.

Поред правних механизама заштите, можемо да користимо и психолошке стратегије. Многи људи траже савет психотерапеута. Каква су искуства ваших клијената и шта им кажете – како човек да се понаша у ситуацији када га неко прогања?

Нађа Тулић: Пре свега, волела бих да нагласим значај ове теме о којој говоримо и да кажем статистику која говори да је 94 одсто убистава која се десе од стране бившег партнера њима заправо претходило одређено ухођење, тако да је у том смислу јако важно да говоримо о овоме. Има много људи који пролазе кроз исту ствар, а да нису ни свесни, управо због овога што сте рекли – зато што постоје и анонимни прогонитељи. Што се тиче оних који су нам познати, који су и најопаснији како психологија каже, заправо ти бивши партнери – то је најчешће – они су најчешће прогонитељи. Најважније јесте да запамтите да им не дајете никакву повратну реакцију. Једном кажете 'не, прекидам контакт' и ту се све зауставља. Људи мисле да континуирано одбијање њима ставити до знања да не желе контакт, међутим управо супротно – неки докази показују да било какав одговор који је негативан може на неки начин да распламса тај пламен ухођења. С друге стране, јако је важно да имате системску подршку, дакле, немојте да ћутите о томе, него говорите – говорите пријатељима, говорите породици и људима са којима радите.

Дакле, један од главних савета је практично тај прекид комуникације и недавање повода за даље радње. Али шта тамо где не може да се прекине комуникација због детета, на пример – како та комуникација да изгледа да би жртва заштитила себе колико је то могуће?

Нађа Тулић: То је чест случај да бивши партнери, ми то зовемо осветољубиви прогонитељи, дакле кад бивају остављени не могу једноставно да се помире са тим да су одбачени, такорећи, и онда желе да жртва, то јест њихов бивши партнер, осети ту бол коју они осећају и онда крећу у прогањање и претње. Уколико заиста постоји дело прогањања, ако та особа прети, начин на који ћете ви приступити тој особи је преко трећег лица – члана ваше породице, неког пријатеља, на крају дана може бити преко правних органа, суда. У сваком случају, јако је важно нагласити да се психолошки сматра да ако неко понављајуће понашање траје више од две недеље, да је врло мала вероватноћа да ће то понашање само од себе престати.

Каква је најчешће структура личности човека који прогања? Да ли он нужно има неку патологију или поремећај личности?

Нађа Тулић: Када су у питању анонимни извршиоци овог дела, најчешће су то лица која имају одређене поремећаје личности, а често и психозе – да ли ће то бити и халуцинације и делузије и тако даље – да су изгубили контакт са реалним светом. Али када су то позната лица, када су бивши партнери, постоје и предатори прогонитељи – то су они нарциси који имају огромну тенденцију ка моћи и ка контроли, који желе да вас контролишу. Тако да је јако важно да шири контекст узмемо у обзир и онда профилишемо којој категорији припада сам прогонитељ.

Жртве често имају дилему да ли уопште да пријаве прогањање, или после колико времена да то учине. Углавном мисле да могу саме да се изборе, да ће временом то престати. Шта Ви као стручњак кажете, на основу чега жртва да процени који је то тренутак када треба да пријави починиоца?

Милица Љубичић: Хвала Вам на овом питању. Ја бих да пошаљем поруку свим жртвама које нас можда гледају и да им кажем да прогањање није никакво удварање – прогањање је озбиљно кривично дело. А прави тренутак је сваки онај тренутак када се ви осетите угрожено зато што неко предузима неке радње противно вашој вољи.

Који су први кораци надлежних како би се прогањање зауставило?

Милица Љубичић: Ту је могућ читав низ различитих корака у зависности од тога да ли имамо кривично дело или немамо, али је јако важно да жртва пријави ту радњу из разлога што је могуће да у таквим ситуацијама, чак и кад немамо кривично дело, а ради се о бившим партнерима, рецимо изрећи хитну меру забране приласка и комуникације. Друга могућа варијанта је да имамо кривично дело и да постоје разлози за одређивање притвора, па ће тужилац предложити и том лицу ће бити одређен притвор. Могуће је, ако нема ових разлога, и то се обично дешава у пракси, да се то лице процесуира, а да се њему изрекне мера забране приласка и комуникације, и да то лице уколико би прекршило ту меру – то би значило да ће му се одредити притвор. Паралелно са кривичним поступком увек иде рад Групе за координацију и сарадњу, и то рад у смеру спречавања тих радњи са једне стране, а са друге у правцу помоћи и подршке жртвама.

Ако било ко у ланцу одговорних у систему закаже, то може да кошта жртву живота, што се, нажалост, дешавало. Дакле, Групе за координацију треба да се састају редовно, да постоје у сваком месту, да приликом израде индивидуалног плана за заштиту жртве донесу праве мере и благовремене, јер неке ни забрана приласка не одврати и настављају да прогањају жртву. Шта се тада ради?

Милица Љубичић: Групе за координацију и сарадњу по Закону морају да се састају једном у 15 дана. Међутим, када је ризик висок – а можете имати висок ризик – то подразумева континуирани рад, може бити састајање на дневном нивоу, и у току 24 сата. Оно што је најбитније, свако понављање подразумева строжије мере и строжије санкционисање.

Према подацима Врховног јавног тужилаштва, против 3.624 лица поднете су кривичне пријаве за кривично дело прогањање од 2020. закључно са 2025. годином. Из психотерапеутске праксе, шта видите, колико су жртве спремне да пријаве особу која их прогања, колико је то стресно?

Нађа Тулић: Потребна је велика храброст пре свега. Често то психолошко злостављање траје и у вези, дакле потребна је храброст, потребна је системска подршка. Морам рећи да сам ја имала у пракси случајеве где су се жртве одважиле и пријавиле, и добиле од полиције одговор попут 'док вам нешто конкретно не уради, не можемо ништа осим да га позовемо на разговор'. Мене је то наравно јако растужило и узнемирило, као што ће, верујем, и сваког ко ово чује, али је важно да причамо о томе како би и органи осетили колико је благовремено и правовремено реаговање важно, зато што се често ова прогањања заврше фатално.

То не би смело да се дешава. Да кажемо жртвама да уколико наиђу на непрофесионално поступање полицијског службеника, могу да оду директно у тужилаштво да тамо пријаве. Које су то слабе тачке на којима се мора радити, шта то треба поправити у систему, јер насилници уколико виде да систем не функционише, они се још више осиле?

Милица Љубичић: Жртве могу да оду не само у полицију и не само у тужилаштво, и ја се надам да су ово неки појединачни случајеви јер ово не би требало да се дешава у пракси. Поред тога, уколико је реч о прогањању између бивших партнера, те жртве могу да оду и у центар за социјални рад. Зато ово кажем – из разлога што, опет наглашавам, свака пријава прогањања, без обзира на то да ли је кривично дело или то још увек није кривично дело, разматра се од стране Групе за координацију и сарадњу коју чине тужилац, полицајац и представник центра за социјални рад. Питали сте ме за те слабе тачке – ја увек наглашавам да је ово јако осетљива област, да морају да раде људи који су професионални и имају посебна знања и вештине.

Запрећене казне за кривично дело прогањање су новчане и затворске до три године. У случајевима када наступе теже последице, казна може ићи и до десет година затвора. Колико често починиоци заврше у затвору или можда на обавезном психијатријском лечењу?

Милица Љубичић: Ја сад немам прецизну статистику, али да би нас грађани боље разумели – предлагање санкција зависи од околности самог дела, али зависи и од неких других околности које се тичу, рецимо, личности починиоца, последица које је то дело изазвало. Уколико се посумња да неко лице није могло да схвати значај свога дела и да...

Велики проблем је и то што понекад жртва одлучи да се врати партнеру који је прогања. Што његово понашање не види као прогањање, већ као упорност и доказ да је тај неко воли. Како прекинути тај зачарани круг и да ли се из тога тешко излази?

Нађа Тулић: Тешко, то је обично са тим токсичним односима случај. Кључна је системска подршка. Често те жртве, актери у том односу, ћуте о томе, не деле са другима, осећају се изоловано. Ту је врло често нарушено самопоуздање – то је чест случај, на пример, у односима са нарцисима. Рећи ћу само још једну статистику: једна од сваких пет жена је прогањена и један од десет мушкараца је био прогањан.