Велики јаз у просечним примањима у Европи, колико вреди плата у Србији

Минималне зараде у Европи значајно се разликују од земље до земље. Према подацима Евростата, око 12,8 милиона радника у 22 земље ЕУ прима минималну плату или мање, због чега се свако ново повећање пажљиво прати. Ипак, почетком 2026. године, око трећине запослених на минималцу није добило никакво повећање, док у четири земље плата није расла током целе претходне године.

У земљама Европске уније, бруто минимална плата креће се од 620 евра у Бугарској до 2.704 евра у Луксембургу. Међу земљама кандидатима, Украјина се издваја са свега 173 евра, док је у Молдавији минималац 319 евра. Србија је 22. на листи са 744 евра. То је бруто минимална зарада, док је нето 550 евра.

Приликом поређења минималних зарада међу државама, стандард куповне моћи је важан јер се трошкови живота знатно разликују. Када се зараде прилагоде куповној моћи, разлике међу земљама постају знатно мање него у номиналним износима.

У том смислу, међу 22 земље ЕУ, минимална зарада се креће од 886 евра у Естонији до 2.157 евра у Немачкој. Иако се рангирања донекле мењају, првих девет земаља остаје исто и у еврима и по стандарду куповне моћи.

Осим Албаније, земље кандидати ЕУ остварују бољи резултат, са већом куповном моћи од више држава чланица ЕУ. Међу 27 земаља, Румунија је највећи добитник, јер се њен пласман попео са 20. на 12. место. Северна Македонија такође напредује, са 26. места на 20. Србија напредује са 22. на 17. место, док се Турска помера за три позиције навише.

Доктор економских наука Драгован Милићевић рекао је за РТС да су велике разлике у висини зарада међу земљама Европске уније последица укупне макроекономске снаге држава.

Одговарајући на питање зашто постоји значајан јаз између најнижих и највиших зарада у ЕУ, Милићевић истиче да су примања директно повезана са снагом привреде.

“Зарада је инкорпорирана у укупну макроекономску ситуацију земље. Ако имате земљу са високим БДП-ом, са добром привредном структуром, конкурентну земљу, имаћете и веће зараде. Зарада је практично део трошка компаније и зависи од тога колике приходе компанија остварује“, објашњава Милићевић.

Номинална зарада и куповна моћ

Говорећи о разликама између, на пример, Бугарске и Луксембурга, Милићевић наглашава да је кључно правити разлику између номиналне зараде и зараде прилагођене паритету куповне моћи.

"Једно је номинална зарада – 1.000, 1.500 или 2.000 евра. Друго је зарада прилагођена паритету куповне моћи. Када се зараде прилагоде, разлике су и даље значајне, али су често мање него што се чини на први поглед“, наводи Милићевић.

Као пример истиче Швајцарску, која има седам пута већу просечну зараду од Србије. Међутим, како је истакао, то не значи да су седам пута богатији од Србије.

"Релативни ниво цена је тамо знатно виши, па је реална разлика мања него што номинални износи показују. Куповна моћ је кључна“, навео је економиста.

Просечна, медијална и минимална зарада

Милићевић подсећа да постоје различити показатељи зарада – минимална, просечна и медијална.

"Просечна зарада је укупан износ исплаћених плата подељен бројем запослених и често не даје реалну слику. Медијална зарада показује ниво испод којег примања има 50 одсто запослених, а изнад којег је других 50 одсто. Она боље осликава расподелу“, објашњава он.

Према подацима за новембар 2023. године, просечна нето зарада у Србији износила је 111.983 динара, док је медијална била 86.702 динара. Нето зараде су у прошлој години номинално порасле 11,2 одсто, а реално 6,9 одсто.

Разлика између просечне и медијалне зараде, како каже, указује на неједнакост у расподели.

"Што је већи однос просечне у односу на медијалну зараду, то је израженија неједнакост. У вишим зарадама су сложенији послови, управљачке функције, које имају бонусе“, наводи Милићевић.

Додаје да минималну зараду прима између 30 и 40 одсто запослених, док тек запослени у седмом децилу и изнад њега достижу ниво просечне зараде.

Потрошачка корпа и реални живот

Када је реч о животном стандарду, Милићевић истиче да инфлација значајно утиче на реалну вредност примања.

"Реалан раст зарада треба посматрати у односу на инфлацију. Али, проблем је што цене хране и енергената, као есенцијалних добара, често расту брже од просечне инфлације. То директно погађа стандард становништва“, упозорава он.

Наводи да се вредност стандардне потрошачке корпе креће око 90.000 динара, што је више од медијалне зараде. "Статистички гледано, тешко је да потрошачка корпа буде једнака просечној заради, иако би то у пракси било пожељно“, додаје економиста.

Ипак, напомиње да одређени број грађана има додатне приходе од имовине или капитала, што утиче на укупну слику.

Да ли можемо стићи развијене земље

На питање колико је времена потребно да Србија достигне развијене европске економије, Милићевић је опрезан.

"Ако би они стајали у месту, требало би нам много година. Али, и они напредују. Да бисте стигли Немачку, морали бисте да имате ненормално високе стопе раста дуги низ година. Са растом од три до четири одсто годишње, потребне су деценије“, оцењује он.

Говорећи о могућим мерама државе, контроли цена, већим социјалним давањима или пореским олакшицама, Милићевић указује на ограничења.

"Контрола цена не даје резултате, осим евентуално за неколико есенцијалних производа. Повећање социјалних давања је тешко уз овакву структуру буџета, а пореске олакшице значе или већи дефицит или ново задужење. Ако некоме дате, од некога морате да узмете“, закључује Милићевић.