Мобилни телефони у школама – између забране и паметне употребе

Док се у Србији најављују могуће законске измене које би ограничиле или забраниле употребу мобилних телефона у школама, искуства европских земаља показују да једноставна забрана није увек и најбоље решење.

Већина школа у Европској унији не уводи потпуну забрану, већ коришћење телефона строго везује за наставу и одлуку наставника, док се око 20 одсто школа ипак одлучује за радикалнији приступ.

Истраживања, међутим, показују да чак седам од десет наставника и ученика сматра да телефони нарушавају концентрацију, док више од половине указује на лош утицај на односе међу децом и атмосферу у учионици. Ипак, велико истраживање спроведено у Великој Британији донело је занимљив закључак – сама забрана не доводи аутоматски до бољег успеха нити до унапређења менталног здравља ученика.

Телефон као "добар слуга" у учионици

Наставница српског језика и књижевности Јасминка Олић, вишеструко награђивана за иновативну наставу, сматра да мобилни телефон не мора нужно да буде непријатељ образовања.

"Као што каже народна пословица – добар слуга, а лош господар. То исто важи и за мобилне телефоне у настави", истиче Олић и објашњава да телефон користи само у кратким, јасно дефинисаним деловима часа.

Према њеним речима, ученици телефоне користе за истраживање задатих садржаја, гледање кратких видео-лекција, снимака позоришних представа или за попуњавање онлајн анкета и едукативних квизова.

"Телефон није садржај часа, већ само једно наставно средство. Када није ‘забрањено воће’, он губи потребу да се користи кришом“, наглашава наставница Олић, додајући да се однос поверења између наставника и ученика гради управо јасним правилима.

Смернице уместо забране

Заменик директора Завода за унапређење и вредновање образовања Милан Громовић подсећа да у Србији већ постоје смернице које не иду у правцу апсолутне забране, већ уређене употребе мобилних телефона.

"Не бих говорио о забрани, већ о уређености коришћења. Мобилни телефон може бити одлично наставно средство, али само ако постоји јасна контрола и сврха", истиче Громовић.

Он истиче да мобилни телефони могу бити посебно корисни у ситуацијама када школе немају другу наставну опрему, као и у инклузивном образовању, где поједини ученици уз помоћ софтвера лакше прате наставу.

"Ако нема правила, телефон може постати извор проблема – од дигиталног насиља до нарушавања односа у одељењу. Зато је важно да свака школа има свој интерни акт, у договору са родитељима", додаје Громовић.

Мање екрана, више разговора 

Примери из праксе, како у Србији тако и у Европи, показују да ограничења често доносе позитивне промене – бољу концентрацију, више разговора међу децом и мирнију атмосферу у школама. У неким земљама, попут Белгије и Аустрије, телефони се одлажу у такозване "хотеле за телефоне" и враћају ученицима на крају наставе.

И док јавност у Србији углавном подржава потпуну забрану мобилних телефона у школама, стручњаци упозоравају да је кључ у балансу. Технологија је део живота деце и не може нестати из школских дворишта, али може – и мора – бити паметно и одговорно уклопљена у образовни процес.