Скрнављење српских светиња на КиМ - континуитет културолошког насиља од 1999.

Према једној верзији, за догађај у Гојбуљи нико није крив: зид се урушио од старости, након чега су упале краве. Према другој - коју су за ТВ Мост испричали мештани, комшије Албанци су пустили своју стоку на сеоско гробље. Животиње су, у потрази за храном, изгазиле свеже хумке, обориле цвеће и српске заставе.

И без овог случаја превише је сличних догађаја на Косову и Метохији у којима су оскрнављени или уништени углавном српски сакрални објекти и споменици културе.

Последњи, евидентиран, одиграо се пре нешто више од месец дана у Племетини код Обилића када су демолирана два надгробна споменика на новом православном гробљу.

Локална полиција и даље тражи починиоце, али тај списак је већ довољно дугачак и углавном без икаквог епилога.

Пресек размера уништавања

"Гробља су најбољи пресек размера уништавања јер ту је све: цркве и капеле, спомен бисте, значајни људи, стари натписи, српски језик и на крају широки приказ живота. Ако униште хронику гробаља, градских, паланачких, сеоских, ако се на њима посече заветни бор цара Душана у Неродимљу или дрво клена у Бућану у Метохији, јасно је да су фатално погођени темељи једне цивилизације", каже писац и књижевник из Грачанице Живојин Ракочевић.

За историчара Стефана Радојковића "на Косову и Метохији ништа ново" - Србима се шаље порука да је "средина у којој живе негативно настројена и према њима, али и према њиховом идентитету".

"Проблем са споменицима и гробним местима је што су прављени од тврдог материјала, трају више деценија и векова и сведоче о постојању једне заједнице која је тренутно негативно перципирана од стране албанске заједнице и чије постојање у њиховим главама негира постојање Албанаца на КиМ", сматра Радојковић.

"Zero-sum game"

Додаје да све изгледа као "zero-sum game".

"Ако ви постојите онда други не смеју да постоје, и обрнуто. Наравно, материјална баштина и наслеђе српског народа и СПЦ ту датирају од средњег века, а оно што је проблем албанске заједнице је што један од њихових најстаријих споменика потиче из 19. века, једна кула у Пећи. Када то спустимо на локални ниво чињеница је да се не толерише постојање Срба и самим тим имамо ове нападе", наглашава овај историчар.

Скрнављење или уништавање српских сакралних објеката и споменика културе отуда назива "културолошким насиљем".

"То је једна врста притиска за мањинске заједнице, поготово у вишенационалним местима, али са изразито албанском већином. Такав тип културолошког насиља, посредног насиља, али јасно усмереног против одређене мањинске заједнице постоји на КиМ од када постоји бележење таквих случајева. Мене више интересује који је ово по реду инцидент који је забележен, а колико има инцидената које немамо забележене", истиче Радојковић.

Уништавање споменичке и језичке баштине

Ови први - подаци о броју инцидената - дописани.

Из штампе је недавно изашло друго, допуњено издање књиге "Српска гробља на Косову и Метохији, уништена споменичка и језичка баштина", филолога и некадашњег професора Универзитета у Приштини са седиштем у Косовској Митровици, др др Митре Рељић.

У монографији су сада и подаци за још 17 гробљанских локација, укључујући и она о којима у постојећој литератури до сада није било ни речи.

"Основни циљ је да се на њих скрене пажња археолога, историчара уметности и других стручњака који се баве сепулкралним наслеђем", објаснила је Рељић.

Заједно са Живојином Ракочевићем од 1999. године обилази сва места на Косову и Метохији и евидентира сва она порушена или уништена српска гробља.

"Преоравање гробаља, ископавање, па обезглављивање упокојених, разбацивање њихових телесних остатака, минирање и спаљивање гробљанских локација, коришћење српских надгробника за поплочавање различитих површина - све то, помислио би неупућен човек, чини припадник народа којему је сасвим туђе поимање гробаља као светих места, иначе својствено како хришћанској тако и муслиманској, те јудејској традицији.

Проблем је у свеколиком уверењу да већ поменути циљ оправда свако средство. Несигурност неког ко је запосео туђи простор. Сличну бестијалност нашла сам још само у 'обрачуну' са јерменским гробљима на историјским просторима Јермена у данашњем Азербејџану", навела је др Рељић у интервјуу за Спутњик.

Срушено, однесено, затрпано...

Др Рељић каже да је према њеним проценама са терена, на Косову и Метохији од 1999. до данас уништено или оштећено око 100.000 надргробних споменика.

И Ракочевић каже да је на основу вишедеценијског истраживања професорке Рељић јасно да је срушено, однесено, затрпано или потонуло у земљу око 100.000 хиљада споменика.

"То је најприближнији број који обухвата обим страдања. Хиљаде гробаља је уништено, многа су збрисана, многима због протеривања становништва нико не долази, некима и не сме да се дође због страха и претњи", тврди Ракочевић.

Додаје да је методологија рада и истраживања обухватила целокупан простор КиМ и недвосмислено показала да је реч о процесу који никада није престао.

"Зато је јасно да у овом тренутку негде нешто уништава или тоне у земљу - рецимо у Гојбуљи. Многе споменике су Срби подизали и поправљали, под притиском странаца локалне власти у Ђаковици су подигле споменике, али се испоставило да су помешали гробна места, па је потом и то скрнављено. Књига Митре Рељић је кључ. Она потпуно мења перспективу и проширује значења гробаља. Њихово уништавање јесте најдубљи цивилизацијски обрачун са српским језиком, историјским слојевима, споменицима и гробљима од којих многи јесу уметничка дела и споменици културе који потичу још из средњег века", наглашава Ракочевић.

Споменик на гробљу у Приштини

За историчара Стефана Радојковића најеклатантнији, али и најмање очекивани пример је из новембра 2023. када је Амбасада Француске у Приштини са централног места померила српско спомен обележје и поставило га са стране.

"Померате одређено гробно место које вам не одговара због тога што је писано ћирилицом, зато јасно сведочи о постојању Срба и српске државе на КиМ. Навикли смо да то долази од локалне албанске заједнице, али да то дође од представника међународне заједнице, посебно Француске било је стварно нечувено", подсећа овај историчар.

Као пример покушаја затирања идентитета Срба наводи и Храм Христа Спаса у Приштини који је већ деценијама трн у оку Албанцима.

Ова црква је успела да преживи минирање експлозивом 1999, а затим и вишеструке девастације и паљења.

Прошле године више албанских интелектуалаца је затражило да се ова црква уклони као "симбол репресије".

Октобра 2023. године пробијен је земљани пут и то преко старог српског православног гробља у северном делу Косовске Митровице у непосредној близини цркве Светог Димитрија.

Месец дана касније на мети се нашла и Црква Светог Архангела Михаила у селу Ракиница код Подујева.

Крајем новембра 2023. група општинских функционера из Подујева је заједно са самозваним свештеником Николом Џуфком обила овај храм.

У оштрој реакцији епархије рашко-призренске наведено је да је реч о грубом насртају на имовину СПЦ "у циљу ширења етничке и верске мржње и нестабилности на простору Косова и Метохије“.

Анализирајући ове, али и многе друге инциденте, Радојковић каже да показују "ниво острашћености" против свега што указује на српски индентитет на КиМ.

"То вам све говори да је на свим нивоима национална острашћеност и то у негативном смислу уперена против Срба и свега онога што доказује њихов идентитет и постојање на Косову и Метохији од Средњег века до данас", закључује Радојковић.