Систем зказао, нема заштите – шта нам поручује трагедија у Мостару и раст насиља над женама

Била би жива и Алдина из Мостара да јој је неко од пролазника пружио помоћ док је, молећи за спас, бежала улицама града од бившег партнера. Скрила се у тоалет једног хотела, где ју је нападач сустигао и смртно повредио.

"Нико није био спреман да пружи минималну подршку жртви у тренутку када је она вриштала за помоћ и, наравно, да је евентуално било неке реакције можда ситуација не би завршила онако како је завршила", каже Неира Раковић из Удружења "Глас жене".

Надлежни тврде да је осумњичени почетком године пријављиван полицији због претњи другој девојци, али не и Алдини.

"Погубно у овом случају је то што је Алдинин убица имао пријаву за угрожавање сигурности, да је оптужница потврђена и да се 11 месеци чекало на исход. Спорост и тромост правосудног система доводи до тога да насилници буду охрабрени тиме што још увек нису процесуирани", наводи Раковићева.

Пракса показује да насилници који су под мерама у Србији најчешће те мере и прекрше. То је због пропуста у раду надлежних за надзор насилника, кажу они који раде са жртвама. Координаторка Сигурне куће Весна Станојевић се пита да ли неко прати насилника и са њим разговара.

"Да ли му неко каже: 'Човече, ти од данас имаш потпуно другачији начин комуникације са женом са којом си имао проблем.' Жене нам се јављају где кажу: 'Ево, он излази из затвора.' Дакле, зову нас и траже да буду смештене у Сигурну кућу јер знају шта их чека", истиче Станојевићева.

Многе жене би насиље и пријавиле, али осећају стид, страх или не знају своја права. Ситуација је још тежа у мањим срединама. Сандра Перић из Коморе социјалне заштите објашњава да жртва познаје ко ради у полицији и тужилаштву и ко ради у центру за социјални рад због чега стигма – која постоји за жртву – много добија на значају.

"Свака пријава насиља је окидач да насиље суштински буде још драстичније. Зато је важна улога невладиног сектора, женских организација, али и свих институција који ће бити подршка жртвама и у фази пријављивања а касније у фази изласка из насиља", наглашава Перићева.

Станојевићева указује да иако жртва очекује да ће њен партнер бити бољи, односно да ће га породица и потомство оплеменити у пракси до тога не долази.

Широм света, партнери или блиски рођаци убију 140 жена и девојака дневно. Ако било ко сумња да тако нешто може да се догоди у окружењу, потребно је да се насиље пријави.