Крици, напад, телефон у руци – насиље се пријављује полицији, не на друштвеним мрежама

Љиљана Добрић Ковчић, гостујући у Београдској хроници, рекла је да, у случају да чујемо вику, псовке и ломљење ствари код комшија, одмах позовемо полицију, која увек реагује на пријаву насиља и врло брзо може да препозна ко је жртва, а ко насилник, као и да прикупи доказе.

"Када позовете полицију, важно је да кажете одакле допиру ти звуци, колико често се чују и да ли још неко од комшија то зна. Пријава може да буде анонимна, али је значајна како би жртва могла да се заштити. У одређеним ситуацијама, сведок може да буде позван да сведочи", наводи Добрић Ковчићева.

На питање шта ако поново приметимо насиље код комшија, гошћа Београдске хронике истиче да се свака пријава евидентира, те да увек треба звати полицију, а у те евиденције имају увид и тужиоци, што им служи у даљим корацима за предузимање мера.

Модрице код ученика

Говорећи о случају када наставник примети модрице код ученика, тужитељка каже да наставник треба да се обрати психологу, с обзиром на то да школа мора да реагује у складу са протоколима и законима, како би се све пријавило надлежнима.

Ако то примете родитељи вршњака, истиче Добрић Ковчићева, треба да се обрате разредном старешини.

Тужитељка такође указује да, ако лекар или здравствени радник примети повреде код пацијента и посумња на насиље, има обавезу да пријави сваки случај полицији или центру за социјални рад.

У случају да сестра, рођака или кума сумњају да најближа другарица у вези трпи насиље – које не мора да буде физичко, већ и вербално – потребно је, како објашњава тужитељка, да се осигура круг поверења и подршке и пронађе начин да се са жртвом разговара.

"Треба понудити да се заједно оде у полицијску станицу или центар за социјални рад и пријави насиље, што је и морална обавеза", каже Добрић Ковчићева.

Мешање у тучу на улици

Према њеним речима, ако грађани примете сцену насиља на улици која може да их доведе у опасност, треба да пронађу безбедно место и позову полицију, а пожељно је да сви очевици то учине одмах.

Напомиње и да је, према Кривичном законику, за снимање и објављивање насилних садржаја предвиђена затворска казна од шест месеци до две године. Ако, међутим, постоји сагласност особа које су снимане, нема елемената кривичног дела по службеној дужности.

"Снимци нису доказ пред судом, осим у случају да их је жртва начинила или ако је реч о јавним камерама. Ако догађај снима треће лице, то може послужити тужилаштву за прикупљање доказа, што је такође значајно. Искључиво снимак треба предати полицији", закључује тужитељка.

Насиље на екрану

Осим на друштвеним мрежама, насиље се емитује и на телевизији, у ријалити форматима и другим медијима, па је граница између забаве и ужаса постала тања од екрана телефона.

Ванредна професорка на Факултету политичких наука Данка Нинковић Славнић истиче да постоји врста људске радозналости да посматрамо девијантне ствари и догађаје, али са безбедне удаљености – места на којем не бисмо желели да будемо.

"Са друге стране, када је све на екрану, људи имају увид у то шта се десило, али имају и заштиту јер могу да искључе ТВ или да наставе да скролују по мрежама“, истиче Нинковић Славнићева.

Жеља да знамо туђу свакодневицу, кажу стручњаци, стара је колико и човек, али је постала видљивија са појавом ријалитија.

Психолошкиња Мартина Кварантан Шмитран истиче да то није новост; то је психолошки механизам – када гледамо из удаљености тежак и бруталан садржај, осећамо олакшање јер се то не дешава нама.