Институт "Винча“ потписао је важан међународни споразум са француском компанијом ЕДФ, једним од лидера у развоју нуклеарне енергије.
Директор Института "Винча" Славко Димовић каже да сарадња са француском компанијом представља научно-технолошки замајац и стратешки документ који нас, преко нуклеарних електрана, везује за једног од највећих произвођача електричне енергије .
С обзиром на то да је ЕДФ урадио прелиминарну техничку студију, споразум представља и наставак успешне сарадње "Винче" са Министарством енергетике, са Министарством науке и утемељење развојног пута ка српском нуклеарном програму.
Ко ради у нуклеарној електрани
Димовић објашњава да је нуклеарна електрана једна мала стратешка фабрика која, у зависности од капацитета, запошљава од 1.200 до 1.500 људи. Од тог броја, 10 до 12 одсто чине стручњаци директно везани за радиоактивност – нуклеарни физичари, нуклеарни инжењери, физико-хемичари.
Око стотинак стручњака је везано за само функционисање нуклеарног реактора.
Како се постаје нуклеарни физичар
До звања нуклеарног физичара или инжењера некада се долазило преко факултетских смерова који су у међувремену угашени након Чернобиља и мораторијума на изградњу нуклеарки. Данас, каже Димовић, нуклеарна енергија доживљава своју ренесансу.
"Пошто немамо времена за губљење, једина могућност је да, поред оживљавања тих предмета на физици, хемији, Електротехничком факултету, наши студенти после основних студија иду на мастер програме. У зависности од афинитета, способности и жеља, ми као највећи институт у југоисточној Европи можемо да им помогнемо да наставе школовање у Јужној Кореји, Америци, Русији, Француској или Кини. Спремамо њихова будућа знања како бисмо у следећих десет година ишколовали сто нуклеарних инжењера и физичара“, истиче Димовић.
Пример из Љубљане
"Потребно је завршити двогодишње мастер студије, а потом и специјалистичке, како би се стекла пракса. То не сме бити само теорија“, каже Димовић. Наводи пример Института "Јожеф Штефан" у Љубљани, где је обучавање комбинација теорије и праксе.
Касније ће партнери у изградњи нуклеарке учествовати и у едукацији и у надзору, док ће "Винча" бити регионални едукативни центар који ће комуницирати са јавношћу на транспарентан и недвосмислен начин.
"Питај Винчу" – шта занима грађане
Најчешће питање грађана, по речима Димовића, јесте: "Откуд се ми сада, после толико година, појављујемо у јавности?"
"Људе муче недоумице око стручног кадра, радиоактивног отпада и неких сензационалних чланака из нерелевантних извора. Зато идемо директно међу људе – у градове, гимназије, техничке школе – како бисмо разуверили грађане и вратили поверење у наш највећи институт“, наглашава Димовић.
Где се граде нуклеарке и ко их гради
Француска је, према речима Димовића, пример где се нуклеарке граде поред ауто-путева, уз примену строгих мера заштите.
"Највећи градитељи су Французи, Руси, Американци и Јужна Кореја", додаје директор "Винче".
О страху и реалности
"Данас је већа вероватноћа да вас уједе егзотични паук у Аустралији него да настрадате од инцидента у нуклеарки. Много су чешћи акциденти у класичним индустријским постројењима", тврди Димовић.
С друге стране, признаје да је у почетку потребно носити се са негативним ставом јавности и имати "дебеле живце" и вољу да се истраје.
Шта добијамо од нуклеарне електране
"Највеће користи од нуклеарки су смањење ефекта стаклене баште, енергетска стабилност, енергетска диверсификација – јер нисте везани само за једног снабдевача", објашњава Димовић.
"Не морате куповати гориво од једног произвођача. Али, највећа предност је промена српског ’мајндсета’ – јачање самопоуздања, науке, инжењерских кадрова и враћање поверења у струку и институције, пре свега у Институт ’Винча’“, истиче Димовић.
"Нуклеарне електране нису само реалност – оне су наша насушна потреба ако желимо да дишемо чистији ваздух", закључио је директор Института "Винча".
Коментари