"Кандило за мученике" – осам деценија од ликвидације виђенијих Шапчана без суђења

Четири дана после одступања немачких јединица, на Свету Петку, 27. октобра 1944. године, Сава је постала заједничка гробница за бројне виђеније Шапчане: свештенике, трговце, професоре, студенте, апотекаре...

Код железничког моста, ослободиоци - комунисти су, према сведочењима, без суђења, стрељали или убијали маљем, а потом бацали у реку, више стотина такозваних "народних непријатеља". Међу њима је и Милан Милановић, жандармеријски наредник, супруг и отац три кћерке.

 "Ја сам била најмлађа, имала сам само десет месеци. Мог оца су извели на Аранђеловдан, на његову крсну славу, 21. новембра, а убијен је на савском мосту 26. новембра. Мајка је покушала и била велики борац и петицијом да га врати, да га спасе, да покаже да он није крив, да му помогне, али то су биле гадне године и она није ништа успела", каже Војислава Жунић из Шапца.

Егзекуције су трајале све до пролећа 1945. године. Тачан број жртава није познат, претпоставља се око 2000.

"После годину дана, они су поново упутили декрет својим јединицама да прекину са смртним казнама,  јер се смрти више нико не боји. На нишану је био свако онај који је имао бар једну козу више, једну краву више, а у граду, нормално, они који су били просвећени", каже књижевник Јовица Михаиловић.

О овим страшним догађајима у Шапцу, деценијама се ћутало.

После демократских промена у Србији, настаје Удружење грађана "Мост" и часопис са истим именом, а 2006. изграђена је црква Свете Петке. Традиционално, Епархија шабачка молитвама подсећа на све пострадале, међу првима прота Паун Протић.

"Они су пострадали и то је некако најгоре, не од страног окупатора, који је већ 23. октобра повукао се из Шапца, него од стране и од руке својих суграђана у одређеним случајевима, што је посебно болно, будући да црква, сходно јеванђелским вредностима које заступа, заправо говори о светињи људског живота", каже Никола Ковачевић, свештеник.

Захваљујући Удружењу и судији Гојку Лазареву, Веће Окружног суда у Шапцу до сада је рехабилитовало 250 људи. Потомци се надају да ће се жртве чешће помињати и да ће се по њима звати бар једна улица у граду.