Ђоковић и Мари од ривала до савезника – потрага за формулом савршенства

Први (за јавност) тренинг Ђоковића и Марија, одржан на православни Божић, симболично означава почетак нове ере за обојицу.

Мелбурн је место на коме је Ђоковић поразио Марија четири пута у финалу од укупно пет његових мечева за титулу првог гренд слема у сезони. Новак је у истој улози девет година после последњег Маријевог пораза 2016. године у финалу Аустралијан опена, док је Шкот сигурно под великим притиском, јер мора саветима да побољша игру српског тенисера у намери да му помогне да дође до 11. титуле на Аустралијан опену.

Енди Мари је, пре свега, симбол борбености. Његов повратак након повреда кука и упорног надметања с млађим генерацијама доказује да разуме шта значи играти на дуге стазе. Ђоковић, с друге стране, и даље држи место титана у тенису, али с 37 пуних година мора све пажљивије да балансира између физичког оптерећења и одржавања форме. Јер му воља не недостаје, напротив. Сарадња с неким ко је прошао кроз сличне изазове може бити пресудна – Мари је знао да покаже менталну снагу, прилагодљивост и борбу против физичких лимита.

Ова сарадња може се посматрати као Ђоковићев тактички потез, будући да најбољи тенисер свих времена жели да употреби Маријеву перспективу, али и познавање стила млађих ривала попут Јаника Синера и Карлоса Алкараза. Мари је био сведок узлета тих играча и разуме њихове предности и слабости, што Новаку може донети предност да преко Маријевих савета проучи детаље код конкурената. То ће посебно доћи до изражаја на Аустралијан опену.

Наравно, не треба изгубити из вида ни потенцијалне ризике. Сарадња с бившим ривалом носи емотивну тежину с неколико важних питања – може ли се Мари потпуно дистанцирати од свог такмичарског ега како би допринео евентуалном Ђоковићевом успеху? Може ли Ђоковић, који је навикао да доминира тенисом, заиста прихватити савете човека којег је побеђивао у неким од најважнијих тренутака каријере?

На ова питања тренутно нема одговора, али једно је сигурно – удруживање представља ново поглавље не само у њиховим животима и каријерама, већ и у самој причи о спортском ривалству.

Потрага за савршенством

Критичари истичу да ова сарадња може бити покушај одржавања Ђоковићеве доминације на заласку каријере, чињенице говоре другачије. Ђоковић је далеко од тога да се повлачи; управо супротно, он је одлучан да подигне ниво, прошири границе и редефинише оно што се сматра могућим у годинама када многи тенисери већ висе рекет о клин.

У том смислу, Мари није само партнер, већ и катализатор тог процеса.

Ђоковић је познат по неуморној потрази за савршенством, а делује да је у Марију пронашао не само бившег ривала који ће га гурати ка замишљеним циљевима, већ и тактичког аналитичара чије искуство може пружити свеж поглед на игру. Још од разлаза са Гораном Иванишевићем у марту прошле године, српски тенисер је био у потрази за оним (тренером) што му недостаје како би и даље доказивао да је најбољи.

Златна медаља на Олимпијским играма у Паризу није била сензација, већ припрема од сезоне, а није претерано рећи и почетка каријере, али је било приметно да Новаку недостаје неко попут Маријана Вајде, Бориса Бекера или Горана Иванишевића из најбољих сарадничких дана. Неко у кога је имао поверење да потражи савет с предумишљајем у одсутним тренуцима.

Ђоковићу је с тим у вези неопходан ауторитет и безрезервно пријатељство ван терена како би наставио да побеђује. У том погледу, пријатељевање које датира из младићких дана могло би бити најбољи саучесник у корист тријумфалних резултата.