Имали, па банкротирали

Дабогда имао па немао - је једна од најтежих клетви, а она неретко погађа бивше професионалне спортисте који су успели да за рекордно време спискају огроман новац, који су зарадили током каријере.

За нормалног човека (са нормалном платом) и даље остаје мистерија како је могуће да неко ко је у животу зарадио макар милион (а камоли много више), за кратко време остане у дуговима. За разлику од многих других мултимилионера, који такође нису имуни на банкрот, највећу склоност ка финансијској катастрофи имају највише бивши професионални спортисти.

Амерички магазин „Спортс илустрејтед" 2009. године изнео је запањујући податак да чак 78 одсто НФЛ играча има озбиљне финансијске потешкоће само две године по завршетку каријере, док 60 одсто бивших НБА кошаркаша, пет година по одласку у пензију упадне у финансијску невољу. Према неким подацима на Острву три од пет фудбалера Премијер лиге веома брзо по завршетку каријере упада у дугове. Извршни директор Удружења професионалних фудбалера Гордон Тејлор оспорава те наводе и сматра да десет до 20 одсто играча банкротира, али чињеница остаје да многи милионери за кратко време изгубе све што су зарадили.

Анализом банкрота неких од највећих спортских звезда увиђа се шаблон који их најчешће води у пропаст.

Многи професионални спортисти буквално преко ноћи постају милионери, већина то постаје још у тинејџерском добу или раним двадесетим годинама. Ту већ лежи први проблем, јер тешко је очекивати да се неко у тако младом добу понаша одговорно према новцу који зарађује. Ако се томе дода чињеница да су многи спортисти махом дошли из средње и ниже класе, жељни свега, онда није ни чудо што брзина трошења новца често претиче брзину зарађивања.

За разлику од глумаца и певача, каријера спортисте је ограничена. У професионалном спорту такмичари који пређу 30 година сматрају се ветеранима и броје последње сезоне у клубовима. Професионална каријера спортисте најчешће траје између десет и 15 година и само у том периоду они зарађују огромне суме новца. По завршетку, они остају малтене без икаквих примања, док и даље живе лагодним животом на који су се навикли.

Скупи хобији (сакупљање олдтајмера, накита, уметничких дела) и виле у којима живе често знају да буду омча око врата банковним рачунима спортских пензионера. Новац који је зарађен брзо се топи на порезе за луксуз и наставак раскалашног живота, док прилива новог новца више нема.

Многи спортисти, попут Дениса Родмана и Ивандера Холифилда, поред нерезонског трошења новца цех плаћају и лошим браковима. Плаћање алиментације је такође велики издатак који додатно бивше спортисте гурне у банкрот.

Мајк Тајсон, Ален Ајверсон, Ивандер Холифилд и многе друге спортске иконе могле би да посведоче како је дружење са погрешним људима знало да их одведе у пропаст. Неминовно је да се око славних и богатих окупљају они непознати и „небогати" који се "гребу" за сваки динар, долар, евро или неку другу монету. Трошење на журке, провод, ресторане, егзотична путовања, са све „чопором" новокомпонованих пријатеља који те воле до задњег долара, скупо је коштала многе.

Сам Холифилд, који је током боксерске каријере зарадио више од 250 милиона долара признао је да је био веома наиван и да се окружио људима који су га користили и на крају упропастили. Слично је са Мајком Тајсоном који је читав свој живот и каријеру најбоље описао у изјави: „У животу ми је све дошло прерано, само ми је памет дошла прекасно".

Од закаснеле памети нема ништа, али бивши спортисти намају више ни прилику да освоје нове милионе. Они нису попут бизнисмена који могу поново да порену посао, или глумаца и певача који могу да добију нову улогу или сниме албум. Спортисти по завршетку каријере најчешће немају образовање којим би конкурисали за добро плаћен посао нити вештине које би могли да уновче, тако да њима губитак новца вероватно теже пада од многих других.

Амерички систем у спорту пружа могућност да осим спортске каријере атлете добију и образовање. Пут до професионалних лига води преко колеџа који регрутују најбоље средњошколце. Наравно, постоје и изузеци попут Кобија и Леброна који су у НБА лигу дошли одмах из школских клупа. Ипак, већина спортиста кроз колеџ има прилику да дође до дипломе. Мали број ту шансу користи јер већ након две, три године одлази на драфт и потисује професионалне уговоре.

Мало је спортиста као што је кошаркаш Хјустона Џереми Лин који је завршио Харвард. Још мање је спортиста као што је Амферни Пени Хардвеј који је након кошаркашке каријере завршио факултет. У Европи је ситуација још гора јер не постоји систем драфта и колеџа тако да су ретки спортисти, пре свега фудбалери који су завршили факултет, док велики број није завршио ни средњу школу.

Занимљиво је да има и примера банкротства који није везан толико за трошење колико за улагање. Мањи број спортиста банкротирао је куповином акција на берзи, лошим пословним потезима, покретањем бизниса који је пропао.

Можда и најпознатији спортиста који је симбол лоших одлука је свакако Мајк Тајсон. Чувени боксер и бивши шампион искусио је све пороке, водио раскалашан живот и на крају спискао 400 милиона долара.

Његов највећи ривал и рингу, Ивандер Холифилд у току каријере је зарадио више од 250 милиона долара које је потрошио на лоше друштво и алиментације. Холифилд се чак у 50. години вратио боксу да заради још неки долар. Обојица боксера данас држе семинаре на којима причају о животу и каријери. То је последњи начин да преживе од старе славе.

Најпознатији НБА „сиромаси" су Скоти Пипен и Денис Родман. Чланови легендарне петорке Чикаго Булса остали су без пребијене паре различите начине. Родман је осим живота испуњеног журакама и добрим проводом морао да плаћа три скупе алиментације. Пипен је 120 милиона долара потрошио на лоше инвестиције. На крају је на рачуну имао минус од девет милиона долара и дугове према адвокатима.

Њихов колега са НБА паркета, Кени Андерсон успео је у рекордном року да испразни рачун од 60 милиона долара. То је учинио са великом лакоћом имајући у виду да је водио веома луксузан живот. У гаражи имао је осам скупоцених аутомобила, у петособној вили на Беверли хилсу. Сам себи је одредио месечни „џепарац" од 10.000 долара, који наравно није био довољан, док је скоро свакодневно пријатељима и рођацима давао од три до пет хиљада долара.

Ни тенисери нису имуни на претерано трошење. Бјерн Борг, освајач 11 гренд слем титула своје милионе потрошио је на дрогу. Новац на дрогу потрошио је и ранинг бек Тревис Хенри који је током каријере играо за Бафало билсе и Денвер бронкосе. Хенри је, осим на дрогу, новац трошио и на девет алиментација, јер је са девет различитих жена имао децу. Дно је дотакао када га је полиција ухапсила због трговине дрогом. Хенри је тада изгубио 25 милиона долара од уговора који је имао са Денвер бронкосима.

Атлетичарка Мерион Џонс, у једном тренутку најбржа жена на планети, током каријере зарађивала је око седам милиона долара годишње. Мерион је потрошила и новац и све медаље и трофеје које је освојила током каријере. Новац је потрошила након скандала где је откривено да је користила стероиде, на издавање лажних чекова, на казне за покушаје да се превари америчка пореска служба, на покушаје прања новца, као и на куповину наркотика.

Велики број врхунских фудбалера након каријере дотакао је финансијско дно. Легендарни играч Манчестер јунајтеда, Џорџ Бест током 21-годишње каријере зарадио је око 100 милиона долара. Како их је изгубио најбоље говори његов најпознатији цитат: „Новац сам трошио на пиће, брза кола и женске, остало сам спискао". Сличну филозофију следио је и Пол Гаскоњ, ставивши, ипак, акценат на пиће.

Некадашњи играч Астон виле Ли Хендри, док је играо, имао је плату од 30.000 фунти недељно. Све богатство изгубио је на пропале инвестиције слушајући разне саветнике који су му сугерисали где да улаже новац. Хендри је два пута себи покушао да одузме живот, док данас отворено прича о том проблему.

У групу фудбалера који су дошли до просјачког штапа налазе се и такви асови попут Селестина Бабајара, Јона Арне Рисеа, Кита Гилеспија, Џејсона Јуела и Карла Корта. У тој групи налази се и садашњи играч Партизана Ерик Ђемба Ђемба, који је своје богатство изгубио током каријере.

Још један бивши играч Партизана познат је по томе да је за кратко време богатство спискао на забаву. Саша Ђани Ћурчић милионе је зарадио махом на Острву играјући за Болтон, Астон вилу и Кристал палас, док је новац трошио на контроверзне журке и дружење са кремом светског џет-сета.

Мало је примера у да спортисти након каријере увећају богатство. Мајкл Џордан, и још неколицина спортиста и даље зарађују новац захваљујући имену које су стекли током каријере. Остали, уколико не штеде на време, веома брзо сусрећу се са банкротством. Тада их и стиже најтежа клетва - „дабогда имао па немао".