Хиљаду километара до Фиренце: Лето када је Југославија последњи пут сањала светску титулу

Ђорђе Ј. је у еуфорији крај Калемегдана грлио своје другове Цвелета, Круна и Ацу, испраћајући их на аутобус.

Пар стотина људи, махом младића у раним двадесетим, створило је веселу гужву подно Улице кнеза Михаила и нестрпљиво чекало полазак.

Многи од њих су били огрнути југословенским тробојкама, а Цвеле је понео једну велику белу, са натписом "I  ♥ YU". Други су започињали песму, опијени врелим јунским ваздухом и најлепшим фудбалским сновима.

Песма је трајала већ данима, откако је Драган Стојковић са два мајсторска потеза срушио Шпанију и одвео Југославију у завршницу Светског првенства.

"Срећан пут, и не враћајте се без полуфинала", чуо се узвик у маси.

Цвеле, Круно и Аца утрчали су у један од четири аутобуса са натписом "Фиренца" заглављеним уз шофершајбну, и то баш онај у ком су седели и навијачи Вардара, нимало уморни од пута из Скопља. Возач није поштено ни зашао иза угла, а екипа у аутобусу се већ побратимила и наставила са весељем.

Двадесетчетворогодишњи Ђоле – спортске грађе, широких рамена и ситних смеђих очију – био је тек дипломирани ДИФ-овац и инструктор пливања, који је са друговима Бајом и Пилетом могао само да седне у ауто и пође у супротном смеру.

"Идемо код мене", рече он, не знајући шта ће уопште на Лекином брду.

У колима је владала тишина. Нико од тројице момака није проговарао – у ушима су им још одзвањала клицања Југославији и претње Аргентини Дијега Марадоне.

Ни у Ђолетовом стану није било ништа боље.

Још под утиском, требало је да смишљају како ће провести петак вече, али само су немо седели, као избезумљени.

У неко доба, један од момака је пресекао тишину и изговорио реченицу без много размишљања, не слутећи да би могла да им промени живот.

"Хајдемо и ми у Фиренцу!"

Погледали су се и знали су да после тих речи нема повратка. Ма, већ су одавно кукали "ех, да смо сад у Верони", док је тамо Пикси "заламао" Шпанце, и данима препричавали сваки његов потез.

"Чекајте", застао је Ђоле када га је реалност ударила у главу.

Нису имали карте за утакмицу. Нису имали ни богзна колико новца. Утакмица је сутрадан, у пет после подне, и времена нема баш много.

"Снаћи ћемо се", била је парола којом су се водили.

Ђоле је у трку спаковао нешто динара, немачких марака и још мање одеће. Зграбио је пасош и на излазу се сетио своје девојке.

"Шта ћу ја да радим? Па, договорио сам се са Соњом да се сутра нађемо у Кнезу", постајао је нервозан.

Његова девојка није имала фиксни телефон и није постојала могућност да се чују – на заказан рандеву или се појавиш или си у проблему.

Другови су га убеђивали да ће све бити у реду и ако се не јави.

"Ма, шутнуће ме", одговарао је. У тренутку, сетио се мајке и објаснио јој да ће она у суботу морати у Кнез, на његов састанак, да све објасни у његово име.

"Сине, па како ћу ја то, немој то да ми радиш. Каква сад Фиренца", чудила се његова мајка.

"Ма, ми сад идемо и то је то", рекао је Ђоле и истрчао из стана. Скокнули су до Баје и Пилета да и они покупе нешто новца и пасоше, и потом се "заставом 128" запутили ка Италији.

"До Фиренце има хиљаду километара, хоће ли овај ауто изгурати до тамо", питао се Ђорђе.

За највећи део ноћне вожње заслужан је Пиле, док је Ђорђе на задњем седишту будан сањао стадион "Комунале", његов торањ на источној трибини, и карту за утакмицу у својим рукама.

Све је то било још јако далеко, али из минута у минут је постајало ближе.

На задњем седишту са Ђолетом била је и Пилетова застава Црвене звезде, сва од црвено-белих коцкица, окачена о прозор задњих врата. Као навијач Партизана који је често са својим другарима звездашима ишао на њихов Север и водио их на свој Југ, није много размишљао о њој.

Није морао, све док Пиле није решио да направи паузу крај култног мотела "Плитвице".

На четиристо и неком километру од куће, тик после Лучка, на западном рубу Загреба, заставу су приметили локални момци и није им се допала.

Ружна узвикивања и увреде, углавном по националној линији, одјекивале су са довољно безбедне удаљености. Тројица Београђана брзо су се вратила на ауто-пут Братства и јединства.

"Добро да је све остало на вербалном", рекао је Ђоле с видним олакшањем.

Пиле је неуморно возио готово читаву ноћ и жалио се зашто "стодваесосмица" неће да иде преко 120, тек повремено препуштајући волан Баји.

Табле на улазу и излазу из градова су се смењивале као измонтирани филмски кадрови – Ново Место, Љубљана, па Постојна и Сежана. Улазак у Италију код Трста и вожња покрај залива, па обилазницом око Венеције и даље на југ у правцу Болоње.

Јутро је сменило ноћ, сунце се успињало и пржило је све жустрије.

Још само стотинак километара касније, кроз прозоре црвене "заставе", са леве стране, виде се авиони који узлећу и слећу на Аеродром "Америго Веспучи". Још мало даље, и ено га врх Катедрале Свете Марије и њена висока, тамнонаранџаста купола.

Али, у Фиренци је тог дана најважнији био карневал, и то онај фудбалски. Што су били ближе стадиону, на улицама је било све више Југословена, Аргентинаца и највише Бразилаца, чији су дресови давали посебан колор атмосфери.

"Шта ће овде оволико Бразилаца, па они су испали од Аргентине", зачуђено су се смејали момци у "застави".

Само, требало је прво стићи до стадиона. После низа кружења и скретања по тесним улицама, све више су се удаљавали од њега. Ђоле се већ питао:

"Хоћемо ли икад наћи паркинг-место?"

Коначно су угледали једно и Пиле је пустио "заставу" да се одмори. Момци су напокон могли да закораче на фирентинско тло, сањано читаву ноћ, од Лекиног брда па наредних хиљаду километара.

Све је то био тек почетак. До утакмице је остало још пар сати, а Ђолету је много ствари било на памети.

"Где да поједемо и попијемо нешто? Колико имамо да пешачимо до стадиона? Хоћемо ли наћи Цвелета, Круна и Ацу? Хоћемо ли купити карте?"

Али, допуњених стомака и дуго некоришћених ногу, три другара хитро су грабила ка Кампу ди Марте, кварту у ком је стадион био непомичан већ шездесет година.

Кроз метеж навијача, пролазника и препродаваца улазница изненада се указао његов западни улаз. Шест високих стубова носило је натпис Stadio Communale di Firenze, а армирани бетон, необично мекан у боји шампањца, више је личио на споменик него на фудбалски стадион.

Ђорђе, Баја и Пиле, у жељи да пронађу и друштво и улазнице, нису застајали да га разгледају. Нису ни знали да су овде некада побеђивале и Мусолинијева Италија и нацистичка Немачка, на Мундијалу 1934.

И да јесу, не би много марили. Последњег јунског дана 1990, за њих је историја тек требало да се догоди.

"Ма, можемо да их победимо", понављао је Ђорђе све чешће, што је почетак утакмице био ближи.

Журка је свуд око стадиона већ увелико трајала када су и они стигли – и под богатим крошњама са западне стране, и под јужном трибином, свој у белом, која је подсећала на огромни, дубоки, изрезбарени тањир.

Српскохрватски се могао чути на сваком кораку, мада није у толикој мери било свих народа и народности. Осим из Београда и Скопља, велики број навијача пристигао је из разних делова Босне и Херцеговине.

Једна њихова групица кредом је на бетону исцртала границе СФРЈ и певала "ЈУ-ГО-СЛАВИ-ЈА". Међу њима је био виђен и један познати глумац из Сарајева, који је са певањем престајао само када би у рукама имао трубу.

У маси људи, Ђолету је у очи упао момак онижег раста, у белом шортсу са плавим и црвеним словима "I  ♥ YU". Био је то Цвеле.

"Откуд ви овде?", шокирано је узвикивао Цвеле када их је угледао.

"Откуд теби качкет Бразила на глави?", одговарали су Ђоле, Баја и Пиле.

Али, Бразилци су били спас за младе Београђане. Не само да је Цвеле од њих добио сувенир, већ су и тројица његових другара схватила да су они препродавали карте после пораза од Аргентине у осмини финала.

"Значи, зато су они овде", смејали су се Ђорђе и друштво, све док нису чули колико су Бразилци тражили за карте.

Није им било свеједно. Превалили су толики пут, били спремни да гледају "плаве" како руше светске прваке, и није било шансе да за било шта на свету то пропусте.

"Наравно да су нас опељешили", коментарисао је Ђорђе, у чијем џепу једва да је остало ишта пара.

Али, у том џепу сада је била и улазница – капија 5, блок А, ред 6, седиште 16. Одатле ће моћи да гледа своју Југославију у четвртфиналу Светског првенства.

Како се ближио улазак на стадион и почетак утакмице, навијање и адреналин постајали су све јачи.

У таквој еуфорији "можемо да их победимо" полако се претварало у "морамо да их победимо" и већ су се ковали велики планови.

"Ако победимо, идемо после у ону фонтану да се купамо и славимо!"
"Ако победимо, морамо да идемо и на полуфинале!"
"Ако победимо, не знам с којим парама ћемо остати, али нешто ћемо смислити!"

Друштво је ушло на северну трибину Фјесоле, очарани љубазним хостесама које су их упућивале до њихових места.

Осећали су се посебно због тога, као да је овај Мундијал само још на њих чекао. Уосталом, тешко да су такав дочек добијали најватренији навијачи Фјорентине када би грабили на Фјесоле уочи узаврелог италијанског дербија.

Уместо локалних ултраса, тамо су сада навијачи из различитих делова Југославије били у већини, уз нешто Аргентинаца и Шпанаца.

Аргентинаца је више било на другим трибинама, одакле су гласни звиждуци пратили тактове "Хеј, Словени" уочи почетка утакмице. Када је швајцарски судија Курт Ротлисбергер означио почетак, тензија је почела да расте.

Југославија се добро држала двадесетак и нешто минута, а онда је Рефик Шабанаџовић у размаку од седам минута добио два жута картона. Арбитар му је показао пут у свлачионицу.

"Па, да ли је ово могуће да се дешава", били су Југословени у шоку.

Али, Осимов тим се није дао. Док је екипа навијача из Београда мало навијала и гледала игру, а мало пратила дешавања на трибинама, Роберт Просинечки је играо тако да су се многи питали зашто раније није био стављан у прву поставу. 

Драган Стојковић је оркестрирао нападе бројчано слабијег тима, делећи лопте и лево и десно, а Златко Вујовић је покушавао да запрети Серхију Гојкочеи, мада, резултат се није мењао.

Тик пред почетак другог полувремена, око 18 часова – док су сви играчи на терену нестрпљиво чекали да Марадона коначно изађе из свлачионице – у телевизијском преносу осванула је бела застава са натписом "I  ♥ YU" и пред њом групица навијача Југославије.

У кадру је био Цвеле, у препознатљивом белом шортсу, са фото-апаратом око врата и бразилском заставом око струка. Ту је поред био и Ђоле, у свом жуто-црном кошаркашком дресу Ариса, оном који је пар година раније против Партизана носио легендарни Никос Галис у београдској Хали спортова.

Баш у то време, у 18 часова, негде на почетку Кнез Михаилове улице, стајала је Соња, неупућена ни у хиљаду километара до Фиренце, ни у олако искључење Шабанаџовића, ни ко је Никос Галис.

Док су шпански коментатори у преносу грдили Фифу да утакмице не би смеле да се играју дању по оваквој врућини – званично је било 39 степени – Ђоле и Цвеле су у лавабоу тоалета потапали главе под хладан млаз воде.

"Скоро да сам се истуширао тамо, а већ сам сув", чудио се Ђорђе жестини тосканског сунца.

Време је одмицало, али шесторка из Београда је све мање марила хоће ли их ударити сунчаница, а све више хоће ли Савићевић с клупе унети свежину. Имао је и Дејо своју одличну шансу, али лопта није хтела у гол.

Истекло их је и свих 120 минута фудбала. Резултат је и даље био 0:0 и време је било за пенале, баш испод трибине Фјесоле, оне на којој су на ивици живаца заједно и Београђани и Сарајлије и Бањалучани и Скопљаци.

Хосе Серизуела је први шутирао и лако савладао Томислава Ивковића, и са центра је полако кренуо Стојковић.

"Пикси је цео турнир играо боговски", причао је Ђорђе.

Пришао је лопти и узео је у руке, шеретски испимплао трипут и вратио на креч. Окренуо је леђа голу док је полако узимао залет.

"Сад ће да га промаши", викао је нервозни Пиле. Пикси је опуштено дотрчао и отворио стопало, али његов ударац је завршио на пречки. Остало је 1:0.

Хорхе Буручага и Просинечки су лако постигли голове у другој серији, да би на почетку треће Марадона извео катастрофалан ударац.

Ивковић је ухватио "живу лопту", а навијачи Југославије на трибини иза у неверици су скакали и грлили се, сигурни да је ово знак, да су зграбили полуфинале као Загрепчанин тај Дијегов пенал.

Кад је и Дејо погодио за 2:2, а Педро Трољо продрмао само стативу, чинило се да ова победа не може да измакне.

На крају четврте серије, Фарук Хаџибегић је наместио лопту и припремао се, када је судија Ротлисбергер дунуо у пиштаљку и потрчао ка центру терена.

Изненада, дошло је до промене. Уместо Хаџибегића, сада је долазио Драгољуб Брновић да изведе ударац и у целој тој збрци, момак из Титограда је лоше извео пенал. Гојкочеа је одржао Аргентинце у животу.

Тек после поготка Густава Дезотија је Хаџибегић добио шансу да заправо шутира. Само, сад је морао да постигне гол не би ли Југославија остала у игри.

Дефанзивац Сошоа је шутирао баш како голмани воле, средње висoкo, и баш тамо завршиле су Гојкочеине рукавице, да зауставе ударац и одведу Аргентину у полуфинале.

"Али, где нађе Брновића да шутира пенал?"
"Па, он је левоног, а шутирао је десном!"
"Ма, добили бисмо их да нам није искључио Шабанаџовића!"
"Реално, Пикси није шутирао лоше, него та пречка..."

Од купања у фонтани није остало ништа. Ђоле, Баја и Пиле убрзо су се поздравили са остатком друштва и ћутке пошли да траже ауто по ободима Фиренце.

Чекао их је повратак кући, са истих оних хиљаду километара, само без адреналина и надања, и готово без динара.

Ђорђе је опет сео на задње седиште и од преморености брзо пао у дубок сан. Ни италијански цариници га нису будили на граници, тек је једва устао кад је у пола ноћи требало пребацити се у кревет непознатог мотела у Словенији.

"Застава 128" је без грешке издржала, поново кроз Хрватску па све до Београда, готово нечујно, као и три утучена младића.

Од тог лудог путовања, много се ствари променило.

Мотел "Плитвице" код Загреба, са својом култном пасарелом преко ауто-пута, затворен је и на његовом месту градиће се бензинска пумпа.

И тај ауто-пут већ одавно не носи назив Братства и јединства – држава се убрзо распала, а СФР Југославија од врелог дана у Фиренци више никад није заиграла на светским првенствима.

Ни Ђорђе више никад није отишао на Мундијал да гледа своју репрезентацију. Живот је многе људе са трибине Фјесоле, који су навијали за један тим, раздвојио и одвео на различите стране, неким другим судбинама.

Али, неке је тај болан пораз додатно спојио. Ђоле се у међувремену окумио с Бајом, Цвелетовим братом, и та шесторка је остала повезана заједничком авантуром.

Од тог дана, неке мистерије остале су неразрешене. 

Зашто су Брновић и Хаџибегић шутирали пенал? И да ли је Фарук био у праву кад је причао да се Југославија не би распала да су "плави" освојили Мундијал?

За Ђолета и друштво, све ове године касније, још је нејасно како је Цвелетов "зорки" апарат толико прокључао на сунцу да је филм са 36 фотографија избледео?

И како су у повратку кући прошли последњу наплатну рампу кад Ђоле зна да су били без пребијене паре у џеповима?

Можда су ти детаљи, као и онај филм из апарата, бар мало избледели. Али, шта је било са Соњом?

Данас шездесетогодишњи Ђорђе – са краћом и значајно светлијом косом него тада, али и подједнако спортским држањем – седео је и испијао кока-колу у башти кафића на почетку Кнеза, отприлике тамо где га је 30. јуна 1990. стрпљиво чекала.

Питање му је измамило осмех.

"Дочекала ме је реченицом: 'Стварно ниси нормалан.' Опростила ми је и ево, и даље смо заједно."