Званично: Жељко Обрадовић се после 14 година вратио у Панатинаикос

После бројних спекулација током претходних недеља, на клупу грчког великана вратио се најтрофејнији тренер у историји Евролиге, а уговор је потписао до 2029. године.

Искусни стручњак је после четири године и три освојена трофеја крајем прошле године напустио клупу Партизан у тренутку када је клуб бележио лоше резултате.

Обрадовић се сада враћа у клуб у ком је оставио неизбрисив траг, освојивши чак пет титула шампиона Европе и доминирајући грчком кошарком више од деценије.

Панатинаикос је недавно окончао сарадњу са Ергином Атаманом, након чега је руководство клуба кренуло у потрагу за тренером који би могао да врати екипу на сам врх европске кошарке.

Управо је Обрадовић био прва жеља власника клуба Димитриса Јанакопулоса, који је уложио велике напоре да легендарног српског тренера убеди да прихвати нови пројекат у Атини.

За Обрадовића ће ово бити повратак на место највећих успеха у каријери. Током периода од 1999. до 2012. године освојио је са Панатинаикосом пет титула Евролиге, 11 шампионских титула у Грчкој и седам националних купова, поставши једна од највећих легенди клуба.

Навијачи "зелених" са одушевљењем су дочекали вест о повратку човека који је обележио најуспешнију еру у историји клуба, а очекивања пред наредну сезону већ су подигнута на највиши могући ниво.

Остаје да се види да ли ће искусни српски стручњак успети да понови успехе из славних дана и поново донесе европску круну у Атину, јер је Панатинаикос ове сезоне остао без иједног трофеја.

Каријера Жељка Обрадовића

Мало је тренера у историји светске кошарке који могу да се похвале каријером какву има Жељко Обрадовић. Пре него што је постао најтрофејнији европски тренер, градио је име као плејмејкер Борца из Чачка и Партизана, за који је наступао од 1984. до 1991. године.

Са црно-белима је освојио титулу шампиона Југославије 1987. године, Куп Радивоја Кораћа и домаћи куп, док је у дресу репрезентације Југославије стигао до сребрне медаље на Олимпијским играма у Сеулу 1988. и злата на Светском првенству у Аргентини 1990. године.

Лето 1991. године представљало је прекретницу у његовом животу. На позив Драгана Кићановића одлучио је да прекине играчку каријеру и преузме клупу Партизана, одричући се чак и наступа за репрезентацију на Европском првенству. Већ у својој првој сезони исписао је историју, пошто је 1992. године предводио млади тим црно-белих до сензационалне титуле шампиона Европе у Истанбулу.

Успеси су се потом низали и на репрезентативном плану. Као селектор СР Југославије освојио је европско злато 1997. године, светско злато 1998, сребрну медаљу на Олимпијским играма у Атланти 1996. и бронзу на Европском првенству 1999. године.

Током више од три деценије тренерске каријере освојио је преко 60 трофеја, укључујући бројне националне титуле у Грчкој, Турској и Србији, регионалне трофеје, домаће купове и два Купа Сапорта.

За свој рад добио је и бројна индивидуална признања. Три пута је проглашаван за најбољег тренера Евролиге, уврштен је међу 50 личности које су највише допринеле развоју овог такмичења, а добитник је и престижне награде за животно дело која носи име легендарног Душана Ивковића.