Од Београда до Борнмута – Милосављевић и премијерлигашки деби који обећава

Фудбалери Борнмута победили су Брајтон на свом терену у четвртом колу Премијер лиге, а млади Вељко Милосављевић (18) уписао је први наступ за Борнмут одигравши цео меч. Пре дуела са Брајтоном, Милосављевић је три дана провео са новим тимом, а менаџер Андони Ираола донео је прилично храбру одлуку и увео га у стартну поставу.

У том контексту, деби Вељка Милосављевића за Борнмут изгледа као важан тренутак за српски фудбал. Поготово што је донедавни дефанзивац Црвене звезде показао стабилну игру, миран пас, сигурност у кретању, храброст у дуелима, што указује да није то био само коректан први наступ, већ да на терену стоји неко ко делује као да је ту већ годинама.

Наследник великана

Још од времена када су Немања Видић и Бранислав Ивановић господарили теренима у Премијер лиги, љубитељи фудбала у Србији ишчекују ново име које ће обележити еру у Енглеској. Не само фудбалера са задатком и завидном минутажом у елитном такмичењу, већ некога ко ће поново донети оно што је српском фудбалу потребно – чврстину у одбрани, непоколебљивост, бескомпромисну борбу и прецизно додавање из задње линије.

Видићева и Ивановићева заоставштина не огледа се само у трофејима, већ и у начину на који су играли – чврсто и без вишкова. Дебитантски наступ Вељка Милосављевића улива поверење да може поновити исто.

Пре и после Видића и Ивановића у Премијер лиги играли су важни српски играчи; у новије време фудбалери као што је Александар Митровић – нападачки стуб Фулама, Лука Миливојевић са капитенском траком у Кристал Паласу, Немања Матић као поуздан избор у Манчестер јунајтеду и Челсију. Играчи попут Саше Лукића и Николе Миленковића показују да постоји квалитет, али недостаје лидер и симбол нове ере српског фудбала.

Милосављевић није играч спектакла, пре свега због позиције где је важније да не направи грешку, али је фудбалер који доноси стабилност тиму. Стилом подсећа на Видићеву кретњу и Матићев осећај за ритам. Физички снажан, технички прецизан и у потпуности посвећен тиму.

Позиција коју покрива тражи зрелост, и Милосављевић је показао да је поседује. У утакмици обележеној спорадничним притисцима из транзиције, није изгледао као дебитант. Иако није проглашен за најбољег играча меча, оставио је утисак – сигуран, фокусиран, користан. Управо онакав какав је потребан свакој екипи. Посебно се издваја начин на који носи тај потенцијал: без жеље за пажњом, али са агресивним приступом на терену, што опет подсећа на некадашњег капитена Јунајтеда.

Симболика пораза од Енглеске

Српски навијачи већ дуго траже играче који ће им вратити осећај поузданости, оне који ће на терену бити стабилни, посвећени и способни да носе тим.

У том смислу, потреба за фудбалерима који уливају сигурност и стабилност никада не престаје. Вељко Милосављевић можда није играч који ће одмах блистати и привлачити све погледе, али својом зрелошћу делује као неко ко може дугорочно постати стуб и темељ репрезентације Србије.

Премијер лига је немилосрдна и баш такво окружење гради најјаче играче. Ако га заобиђу повреде и настави са напретком, Милосављевић би могао да постане управо оно што је српски фудбал дуго чекао: поузданог, тихог лидер на највећој сцени.

Ипак, Милосављевић индивудуално није решење за велике проблеме у играчком кадру српског репрезентативног фудбала, али представља симбол наде. Одиграо је обећавајући дебитантски меч за Борнмут само четири дана након убедљивог пораза репрезентације Србије од Енглеске у Београду – у којем он није био део српског тима. Та симболика није случајна.