Марко Николић вратио српске тренере на велику сцену – победа у Лиги шампиона после 15 година
Ако изузмемо Владана Милојевића који је са Црвеном звездом остварио четири победе у Лиги шампиона, од 2018. до 2024. године, Марко Николић је први српски тренер на клупи страног тима који је тријумфовао у најелитнијем европском фудбалском такмичењу после 15 година.
Марко Николић је победом АЕК-а над ЛАСК-ом од 1:0 постао први српски тренер после готово деценије и по који је са страним клубом славио у главној фази Лиге шампиона.
Тријумф атинског клуба има тежину већу од освојена три бода – иако једна победа сама по себи не може да промени ширу слику, ипак, показала је да у Србији и даље има тренера способних за успех на највећој европској сцени.
На семафору стадиона у Атини остаће записано АЕК - ЛАСК 1:0, а у историји српског фудбала да је Марко Николић прекинуо дуго чекање.
Гол Развана Марина из слободног ударца донео је АЕК-у победу на повратку у Лигу шампиона, али и Николићу први тријумф у главној фази најквалитетнијег европског клупског такмичења.
Српски стручњак је у Лиги шампиона дебитовао још у сезони 2020/21, када је предводио московску Локомотиву у групи са Бајерном, Атлетико Мадридом и Салцбургом.
Локомотива тада није успела да победи, иако је два пута остала непоражена против мадридског клуба.
Шест година касније, Николић је са АЕК-ом дочекао победу која му је недостајала и отворио ново поглавље каријере.
Од Јовановићевог чуда до Николићеве победе
Последњи српски тренер који је пре Николића победио у Лиги шампиона на клупи иностраног клуба био је Иван Јовановић.
Његов АПОЕЛ је у сезони 2011/12 приредио једно од највећих изненађења у историји такмичења.
Кипарски тим је у групи савладао Зенит и Порто, заузео прво место, а затим у Никозији победио Олимпик из Лиона са 1:0 и после извођења једанаестераца изборио историјски пласман у четвртфинале.
Од пролећа 2012. године до Николићевог тријумфа у Атини ниједан српски тренер није победио у главној фази Лиге шампиона предводећи страни клуб.
У међувремену је Владaн Милојевић са Црвеном звездом остварио велике европске победе – против Ливерпула (2018), Олимпијакоса (2019), Штутгарта (2024) и Јанг бојса (2024).
Треба овде убројати и Славишу Јокановића и Александра Станојевића.
Јокановић је у сезони 2015/16. увео Макаби из Тел Авива у групну фазу Лиге шампиона. Међутим, Макаби је изгубио свих шест утакмица, па Јокановић велики успех из квалификација није успео да крунише победом у групној фази.
Као Владан Милојевић, и Станојевић је водио домаћим тим у Лиги шампиона - Партизан (2010/2011). Међутим, и он је забележио свих шест пораза.
Некада правило, данас редак призор
Било је времена када су српски тренери у великим европским клубовима били уобичајена појава.
Радомир Антић је побеђивао у Лиги шампиона са Атлетико Мадридом и Барселоном. Са "јорганџијама" је у сезони 1996/97 стигао до четвртфинала, док је на клупи каталонског клуба 2003. године уписао неколико победа, а онда испао од Јувентуса у четвртфиналу.
Душан Бајевић је крајем деведесетих предводио Олимпијакос у најуспешнијем европском периоду клуба из Пиреја.
Његов тим је побеђивао Порто, Ајакс, загребачку Кроацију и Молде, а у сезони 1998/99 стигао је до четвртфинала, у којем га је зауставио Јувентус.
Још дубље у прошлости налази се највећи успех српске тренерске школе – титула првака Европе коју је Љупко Петровић освојио са Црвеном звездом 1991. године. Додуше, и он на клупи домаће екипе.
Околности су се у међувремену значајно промениле. Финансијска и такмичарска моћ српског клупског фудбала је ослабила, па домаћи стручњаци све теже долазе до прилике да се докажу, поготово, у Лиги шампиона и тако привуку пажњу најбогатијих клубова.
Истовремено, европско тренерско тржиште постало је затвореније и усмерено ка стручњацима који су већ радили у пет најјачих лига.
Клубови све чешће бирају тренере из сопственог система или припаднике нове генерације који су искуство стицали као помоћници у великим тимовима.
Српски стручњаци зато углавном прилику добијају у источном делу Европе, Азији и на Блиском истоку, далеко од највеће европске сцене.
Није, дакле, нестало тренерско знање, већ пут до елитних клупа више није онако проходан као у време Вујадина Бошкова, Радомира Антића, Душана Бајевића или Ивана Јовановића.
Због тога победа Марка Николића не може сама да промени положај српских тренера у Европи, али показује да овдашња струка и даље има представнике способне да припреме екипу за највиши такмичарски ниво.
Уколико АЕК настави да бележи добре резултате, Николићев пример могао би поново да отвори део европског тржишта и за друге српске стручњаке.
Николићев пут до европске елите
Марко Николић је до Лиге шампиона стигао путем којим се српски тренери све ређе крећу – стрпљиво, кроз различите фудбалске средине и резултате остварене ван граница Србије.
Освајао је трофеје са Партизаном, мађарским Видеотоном и руским клубовима, а доласком у АЕК добио је прилику да се поново опроба у европској елити.
Победа над ЛАСК-ом тек је први корак у дугој сезони и сама по себи не гарантује велики европски поход.
Ипак, и пре ове победе само је питање времена када ће Марко Николић, вероватно најбољи српски тренер у овом тренутку, преузети неки клуб из пет најјачких лига на свету.