Дечак из Вероне - Дејан Миловановић

У глави голобрадог дечака у хладној и кишној италијанској вечери није постојао страх. Била је довољна секунда,  један тренутак смелости и поверење тренера Зорана Филиповћа.

Одважио се млади Миловановић и постигао гол са преко 25 метара. Био је то шут из велике даљине којим се урезао у сећања многих.

Дејан је био син Ђорђа Миловановића, играча који је, према неким предањима, био незаменљив шраф у походу Звезде до финала Купа Уефа у сезони 1978/1979. Ни овај пут, ивер није пао далеко од кладе.

Млађи Миловановић је рођен у Београду 21. јануара 1984. године. У селекцији петлића у Омладинској школи Црвене звезде почело је његово упознавање са фудбалом. Прошао је све селекције клуба из Љутице Богдана 1а, а онда је 2001. године као 17-годишњак добио прилику да дебитује у првом тиму.

Успео је са Звездом да освоји три титуле првака државе и четири Купа, а у тиму са њим су тих година играли Душан Баста, Марко Перовић, Александар Луковић, Драган Мрђа, Бошко Јанковић, Ненад Милијаш и други.

Да гол у Верони није био случајност показао је и неколико месеци раније у 118. "вечитом дербију". Играло се тада на стадиону у Хумској, а Звезда је славила са 3:0. Последњи погодак био је дело Миловановића. Није му то једини гол против црно-белих. Исто је учинио и у 132. одмеравању снага београдских ривала, постигавши гол.

Био је један од најзначајнијих фудбалера Црвене звезде у првој деценији 21. века, што није прошло неопажено. Понео је капитенску траку београдског клуба 2006. године, у време када је био у раној фази сениорске каријере.

Његов лидерски дух, посвећеност клубу и партије на терену препознате су и ван "Маракане" - на крају исте године добио је велико признање, када је у традиционалној анкети "Вечерњих новости", у избору капитена свих клубова, проглашен за најбољег играча домаће лиге.

Није био играч за најјаче лиге света, али је и као такав често успевао да добије аплаузе публике. Био је предводник звездине генерације током 2000-их.

Дејан Миловановић остаће упамћен не само по фудбалским умећима, головима и асистенцијама, већ и по борбености, скромности и капетанском духу, говорили су они који су га познавали.

Према званичним подацима одиграо је 321 утакмицу у фудбалској каријери. Осим црвено-белих у два наврта (2001-2008 и 2011-2012), бранио је боје француског Ланса (2008-2012), грчког Паниониоса (2012-2013) и Вождовца (2013-2014).

Са репрезентацијом Србије до 21 године наступао је на три Европска првенства, а био је и део селекције Србије и Црне Горе на Олимпијским играма 2004. у Атини. Посебно је оставио добар утисак на Европском првенству за играче до 21 године 2007. у Холандији, носећи капитенску траку на пута до финала.

Када је завршио професионалну каријеру, није могао, а да поново не трчи за лоптом по београдским теренима.

Можда је и судбина тако хтела, али све је на крају имало своју симболику. Са бројем 32 на дресу је први пут закорачио на фудбалски терен. Исти број је носио и током већег дела каријере када је остао упамћен међу љубитељима спорта.

Преминуо је током утакмице ветерана на стадиону Звездаре када му је позлило, а потом се срушио на терен. Лекари Хитне помоћи покушали су реанимацију на лицу места, али безуспешно. Према наводима са лица места, играо се управо 32. минут.