Милутинова исповест која се дуго носи у себи: "Књига о Милутину" у Прагу и Брну

Постоје теме за које нам се чини да их добро познајемо. О њима смо учили, читали, разговарали. А онда се догоди ова позоришна представа и покаже нам колико нас свакодневни живот удаљава од суштинског разумевања сопствене историје. И колико је танка граница између знања о страдању и истинског суочавања са њим.

„Књига о Милутину“, настала према делу Данка Поповића, у режији Егона Савина, управо је такво позоришно искуство, које не допушта да останемо само посматрачи. Пред нама се отвара исповест Милутина Остојића, шумадијског сељака, чија судбина постаје сведочанство о страдању једног човека, али и читавог народа.

У његовим речима, а понекад још више у ономе што остаје неизговорено, оживљавају Брегалница и Кајмакчалан, снег и камен, пусто село у које се враћа, две беле мараме, изгубљени животи и судбине које рат за собом оставља. Пред гледаоцем се нижу слике војника, рањеника, болесних и мртвих, жена, стараца и деце. И неминовно се намеће питање: зашто?
Управо у том питању, које остаје да одјекује и након завршетка представе, лежи једна од највећих вредности овог остварења.

А онда — Ненад Јездић. Његово тумачење Милутина превазилази границе глумачке професије. То није само лик који гледамо на сцени. То је човек у чију исповест улазимо, чију бол препознајемо и чије сузе као да су наше. Јездић гради Милутина без сувишног наглашавања, ослањајући се на снагу речи, тишине и погледа. У његовој игри нема ничег површног ни изнуђеног. Све је сведено на оно најважније — истину човека који је преживео незамисливо. Зато је тешко замислити да би ову улогу могао носити било ко други. Јездићева глумачка снага није само у изузетној способности да оживи лик, већ и у томе да нас дословно уведе у његов унутрашњи свет и учини да његову судбину доживимо као личну.

По завршетку представе публика је остала под снажним утиском виђеног. У таквим тренуцима речи често постају сувишне. Постоји само тишина у којој се сабирају емоције, а оно што смо видели наставља да живи у нама и наредних дана. Неке представе се завршавају спуштањем завесе, док друге тек тада почињу свој живот у гледаоцу.

Ово гостовање имало је и посебну вредност за српску заједницу у Чешкој. Месец српске културе није само низ културних програма већ и прилика да се, кроз књижевност, позориште, музику и уметност, очува веза са језиком, наслеђем и историјским искуством народа. Управо зато је долазак Звездара театра и сусрет са оваквим делом био драгоцен; подсетио нас је да култура сећања није окренута искључиво прошлости, већ и нашој одговорности према будућности.

Посебан утисак оставила је и сарадња са екипом Звездара театра. Професионалност, поузданост, узајамно поштовање и спремност на договор показали су колико су за успешну реализацију једног културног догађаја важни људи који стоје иза њега. Са продуцентом Драгишом Ћургузом и читавом екипом сарадња је протекла у духу поверења и заједничке посвећености представи и њеној поруци.

Захвалност за реализацију овог програма припада Савезу српских удружења у Чешкој, под чијим се окриљем организују програми Месеца српске културе, Амбасади Републике Србије у Прагу и Почасном конзулату Републике Србије у Брну, као и свима који су својом подршком и ангажовањем допринели да гостовање буде успешно реализовано. Посебна захвалност припада Ненаду Јездићу, Драгиши Ћургузу и гостујућој екипи Звездара театра што су омогућили да Срби у Чешкој доживе ову снажну позоришну исповест, као и осећај привилегије организатора да са њеним актерима поделе неколико дана заједничког рада и дружења.

Остаје свест да историја није само оно што је записано у књигама, нити је сећање само свечана реч коју изговарамо у пригодним приликама. Оно се чува сваки пут када се поново суочимо са судбинама оних који су страдали, када покушамо да разумемо њихову бол и када одбијемо да допустимо да време избрише њихове животе.

Зато је „Књига о Милутину“ много више од приче о једном човеку. То је прича о нама, о нашим коренима, о страдању и достојанству, о ономе што нас обавезује да памтимо.
И о кнедли у грлу која се не помери ни када се представа заврши и светла у позоришту поново упале.