Великан српске и светске науке Милутин Миланковић – више се плашио брака него одласка у рат

Широм света одржавају се бројни научни симпозијуми посвећени Миланковићу, а глобална промена климе чини његово дело трајно актуелним. Међутим, преломна година за његов научни рад била је 1909, након што је Аустроугарска прогласила анексију Босне и Херцеговине.

Криза је достигла врхунац марта 1909, стављањем аустроугарске војске у ратно стање и претњама да ће напасти Србију.

„Тада сам потпуно јасно осетио да се налазим у непријатељској земљи. И тај осећај ме више није напуштао“, рекао је Миланковић.

Те године, он је одбио позив да ради на Универзитету у Загребу, и попут бројних српских интелектуалаца из расејања, ношен дубоким патриотизмом, Миланковић напушта удобан живот и финансијски уносан посао грађевинског инжењера у Бечу, те долази у Београд на место професора на Универзитету.

По доласку у Србију, одриче се држављанства црно-жуте монархије и прима држављанство Краљевине Србије, те полаже свечану заклетву и бива уврштен у српску Војску као резервни официр. Као добровољац 1912. учествује у Балканским ратовима.

Али, нова средина у коју је ушао брзо га ставља и у ред „озбиљних брачних кандидата“. Супруге његових колега, тетке и стрине београдских удавача, кућни лекари отмених породица, виђени трговци и многи други честити грађани, понудише му се за проводаџије.

Говорили су да је Београд пун префињених дама, одлично васпитаних, музикалних и са великим миразом, домаћица које би, поред своје отмености, умеле да кувају, буду верне љубе и нежне мајке. Ти његови „старатељи“ увели су га у круг најбољих породица и упознали га са многим девојкама. Оне су му по језику, крви и националном осећању биле много ближе него бечке познанице. Оне су годинама уживале у његовом друштву, сматрајући га за добронамерног младожењу, све док нису увиделе да је „лакомислен“ и без озбиљних намера у погледу брака.

Када се вратио из рата, запазио је да су се његове познанице махом поудавале и основале своје породице... Најупорнија проводаџијка била му је гђа Олга, супруга његовог колеге и присног пријатеља Станоја Станојевића. Олга је била и сестра његовог колеге Александра Белића, ректора Београдског универзитета и председника САНУ. Она је себи ставила у дужност да њега, „залуталу овчицу“, уведе „у тор брака“.

У том циљу, она се трудила да га упозна са отменом госпођицом Христином Топузовић, коју су звали Тинка. Коначно, сусрет је уприличен у октобру 1913. у кафани хотела Москва, где су се нашли Олга, Станоје, Миланковић и сестре Христина и Данка. Док су испијали кафу и јели колаче, сви добише позив за Христинину славу Светог Луку (31. октобра), која беше неколико дана након овог сусрета.

Миланковић се у пратњи Олге и Станоја појавио у стану госпођице Топузовић, па поред одабраног друштва примети и да стан има централно грејање, што је била права реткост. У пријатном друштву, Миланковић се задржао дуже него што је намеравао. Када се скоро сви гости разиђоше, он је био још ту. У том ужем кругу, гости замолише сестре да приђу клавиру. Христина (црнка) поче да пева, а Данка (плавуша) да је прати на клавиру. Миланковић је био потпуно очаран, што је касније признао Олги: „Уистину ми се врло допала госпођица Христина.“

Убрзо је сазнао и појединости о бурној историји њене породице. Отац јој се звао Милош Топузовић, а мајка Милева (рођена Јовановић). Христина је рођена у Шапцу 12. марта 1884, што значи да је била млађа од њега пет година. Милош се као млад човек оженио са Милевом 1882, али пола године пре рођења ћерке Христине, он умире.

Четири године након смрти Христининог оца Милоша, њена мајка се поново удала за лекара Косту Динића, са којим је имала ћерку Данку, рођену 1891. Христина је тако добила млађу сестру.

На пролеће 1914. Миланковић је коначно срочио изјаву љубави и просидбу, па је закуцао на њена врата. Ушли су у салон и заузели места у фотељама. Почео је да говори прво на француском, па пређе на српски јер се мало запетљао: „Ја сам начисто са својим осећањима! Но, не знам како ви стојите са вашим, госпођице?“

Станоје Станојевић се радо одазва позиву да буде кум на њиховом венчању, а Миланковићев стари друг још из Беча – Павле Вујевић, да му буде стари сват. Венчање је обављено 14. јуна 1914. у Вазнесењској цркви у Београду.

Миланковић је проживео са Христином 44 године брака, а у Пешти децембра 1915. родио се њихов син Василије, који је умро 2003. у Мелбурну (Аустралија).

Занимљиво је да је Миланковић, плашећи се брачних обавеза, изјавио: „Не може се у исти мах служити двојици господара и вршити два толико различита посла. Имам да бирам – или брак или наука“. Нешто налик томе, у Америци, изјавио је и славни Никола Тесла: „Научник би у браку сву страст поклонио жени, те ништа не би остало за науку.“