Без плана, без шаблона – право у срце Париза

Мода је за неке тренд. За Тању Николић Чичановић – судбина. Од првих цртежа на дечјој хоклици у славонском селу, до бутика у срцу Париза, њен пут није био планиран – али је одувек био јасан.

„И заиста док сам живела са баком у једном селу у Славонији питали су ме као чиме ћеш ти мала да се бавиш и ја сам цртајући на једној хоклици своје моделе и принцезе у то време само озбиљно одговорила - модом, па зар се не види“, каже Тања.

Факултет примењених уметности завршила је у класи чувене Анђелке Слијепчевић, даме која је дух Париза донела у Београд.

„Сама је сликала на свили, божанствено је радила са бојама, имали смо доста тога да научимо од ње и она је само кориговала, није нас претерано терала у њен стил. Дала нам је довољно слободе да смо могли да радимо шта смо заиста имали на уму као модел али је била ту да мало то искоригује и лепо нас је водила 5 година“, каже модна креаторка.

А онда – Париз. Град о коме сања сваки модни креатор.

„На прве дане у Паризу морам рећи да сам била особа без папира у том моменту. То је било прилично тежак период за мене али то се релативно и брзо решило тако да после није било проблема. Од тог момента када сам као особа без папира до момента када сам отворила радњу на најеминентније место у Паризу а то је Мадлен, у једном пасажу близу Диор бутика, Хермеса, свих оних којима сам се увек дивила и где сам имала своје место такође током три године. Боревећи на том месту сам достигла неки свој, да кажем, не свој врх али сигурно неки од снова које сам хтела да остварим сам тиме остварила. И сада више не морам да имам ни један и никада…“.

Њена мода настаје спонтано, из тренутка и није предвиђена за широко тржиште, већ за малобројне жене које желе да изгледају посебно.

„Мени кад та идеја падне на памет она може да буде у сред ноћи. Ја онда само устанем, дођем до моје дневне собе, до мог стола и било ког другог стола и ја то онда кренем да цртам или чак и да кројим. Јер и моделе које радим на луткама, хаљине на пример, исто тако радим, директ материјал бацим на лутку и кројим. Ту нема чак некад ни кроја, нема чак некад ни сантиметра. Естетика је на месту број један. јер мислим да жена треба да буде лепа, просто у мојим неким идеалима, увек.“

Њени уникатни комади накита нашли су се и у књизи „Накит 21. века“.

„То ми је један од већих успеха у смислу ненаданих и изненадних, тако да ми је било јако драго и тога се јако рад сетим."

Недавно, на Етнолоџи фестивалу у Београду представила је радове инспирисане нашом традицијом, деди у част, који се израђивао етно одећу на југу Србије.

„Ја сам пожелела њему част да направим једну мини колекцију и направила сам и тај неки јелек који је у ствари модернизован и оне наше чакшире које су стилизоване. Онда сам мало ту помешала из почетка века и плиш у Београду, направила сам један мали микс који сам кроз ту једну мини ревију показала, надајући се да ће ако духови постоје да ме деда види и да каже ово је супер“, закључује Тања.

У времену брзе моде, Тања Николић Чичановић бира свој пут – онај на којем су квалитет, емоција и аутентичност важнији од пролазних трендова. Слободу да ствара када осети и у којој лежи њен највећи луксуз.