Донатела ди Чeзаре: Технофашизам (1)

„Ова књига је покушај да се закорачи на непознату територију новог тоталитаризма”, пише у првој реченици своје књиге „Технофашизам” италијанска филозофкиња Донатела ди Чезаре, једно од најпродорнијих имена савремене италијанске филозофске сцене. Основна идеја њене књиге која, како каже, не говори о прошлости, него о садашњости и будућности, јесте да је фашизам променио и лице и одело, али да је, у својој суштини, остао то што јесте: темељна опасност упорна као (отровна) гљивица. Основна теза је, пак, да се криза демократије – Ди Чезаре каже „техничка суспензија демократије” – повезује са етничким управљањем народом. Другим речима, неототалитарни свет организује се око два стожера: техника и крв. Ова књига се, утолико, креће између анализе савремене декаденције и кошмара „краја света”, од претње несигурношћу до самоуништења, од депресије до мита о неограниченој слободи, од ресантимана до суверене мржње.

„Савремени режими ратовања су призор у којем нова десница своди демократију на етнократију и тежи моноетничком саставу народа”, пише Ди Чезаре, „док се капитализам упушта у екстремни подухват катарзичне девастације. Тамо где доминирају затворене заједнице вођене супрематизмом нема места за мигранте, за оне непожељне који се могу депортовати, оне сувишне којих се легитимно можемо решити”. Али ако се одбије дељење истог животног простора с другима, то доводи не само до прогона, већ и до етничког чишћења. „Од страха да будемо уништени до уништења другог – кратак је корак. Избор некрополитике рата тада постаје једини пут којим се може ићи”, наставља Ди Чезаре. Има ли бољег примера за оно што италијанска филозофкиња говори од израелског поступања у Гази. Или од поступања Русије у Украјини?

Као што је увек и радила Ди Чезаре гура прст у око моћи, бесрамности и глупости. Оно што је, одувек, био основни задатак филозофије.

Књигу Донателе ди Чeзaре објавиће „Академска књига” из Новог Сада у преводу Сенке Јевтић.

Читао је Александар Божовић
Уредник Иван Миленковић