Пијанизми Балкана – Жерфи Ажи

Мада су утемељење музичког образовања и његов потоњи развој међу балканским земљама у 20. веку сведочили сличне путеве развоја, поједине средине имале су и своје специфичности. Тако је у Турској, деловање Истанбулског конзерваторијума основаног 1917. године, као матичне музичке високообразовне институције, од 1974. употпунио Турски музички конзерваторијум, примарно оријентисан на националну музичку традицију. Њима се 1999. године придружује и Центар за напредне музичке студије (познатији под акронимом МИАМ), утемељен у оквиру истанбулског Техничког универзитета, као интердисциплинарни факултет. Замишљен да по угледу на америчке универзитете осавремени високо музичко образовање, Центар је основан управо на једној научној институцији која је већ имала разгранату инфраструктуру у области технологије, инжењерства и научног истраживања, па је те капацитете било могуће искористити за развој нових музичких дисциплина попут дизајна звука, тонског инжењерства или саунд арта. Осим ових студијских програма, МИАМ је, међутим, покренуо и већину стандардних усмерења попут музичког извођаштва, композиције, музикологије и етномузикологије ставрајући кроз иновативне курикулуме могућности за њихово повезивање са технологијом. Ова чињеница није искључила ангажман врхунских професора ових традиционалних дисциплина, па су тако неки од најзначајнијих турских музичких извођача и педагога своје деловање отпочели или наставили управо на овој институцији. Међу њима је у својим познијим годинама била и чувена турска пијанисткиња Ајшегул Сариџа из чије је класе у Центру за напредне музичке студије изашао низ изузетних уметника. Међу њима је и Жерфи Ажи, пијаниста данас средње генерације, којем посвећујемо вечерашњу емисију циклуса Пијанизми Балкана.

Рођен 1976. године у Истанбулу, Жерфи Ажи је клавир почео да учи са пет година код Зејнеп Егилмез, а наставио са Хулијом Ардич. У питању је, наиме, било приватно музичко образовање, које је наставио током читаве младости паралелено са формалним студијама које похађа из области текстилне технологије на Истанбулском техничком универзитету (ИТУ), где и стиче диплому. Афинитет према клавиру који га, међутим, и поред научног образлвања није напустио, одвешће га 1999, у двадесеттрећој години до Центра за напредне музичке студије „Др. Ерол Учер” при поменутом универзитету, и то код чувене пијанисткиње Ајшегул Сариџе. Како је у једном интервјуу навео, ова уметница приметила га је већ на пријемном испиту, решивши да га – и поред чињенице да није имао претходног формалног музичког образовања – прими у своју класу. Сариџа је, иначе, да поменемо, била водећа личност послератне генерације турског пијанизма – студирала је у Паризу код Лисет Декав, а потом је радила и са Маргарит Лонг. Сарадња са Сариџом у трајању од две године, имала је пресудан значај за пијанистички развој Жерфија Адија. Како истиче, Сариџа је инститирала на изузетној дисциплини и потпуној посвећености музици. Њено знање потекло из француске пијанистичке традиције, у којој је нагласак био на иразитој пажњи спрам квалитета тона, артикулацији, фразирању и стилској јасноћи утицало је на профилисање Жерфијеве извођачке естетике. Након дипломе коју стиче 2001. године, први значајнији јавни наступ бележи наредне, као солиста са Симфонијским оркестром Бурсе, изводећи Концерт за клавир и оркестар у Ге-дуру Мориса Равела. У ово време Жерфи Ажи почиње да делује и као камерни музичар, мада ни један од ових ангажмана није имао карактер бомбастичног почетка музичке каријере. Године 2005. одлази у Сједињене Америчке Државе, где учествује на два међународна програма на Манес колеџу у Њујорку и потом на летњој академији у Индијани. Ови ангажмани озбиљније ће га привући америчком континенту, те следеће године усавршавање наставља на Конзерваторијуму Пибоди при Универзитету Џонс Хопкинс. на њему 2011. године завршава докторске студије из клавирског извођаштва под менторством Маријан Хан. Током овог периода, Жерфи Ажи је похађао мајсторске курсеве код неких од најзначајнијих америчких пијаниста и педагога као што су Леон Флајшер, Мареј Пераја и Џером Роуз. Окончање школовања на поменутој институцији било је крунисано наградом "Франсис Тарнер" коју добија за остварена извођачка постигнућа. И премда је, како наводи, имао могућност да афирмацију настави са друге стране Атлантика, Жерфи Ажи се враћа у Истанбул где је још 2010. године добио понуду да предаје управо у Центру за напредне музичке студије. На овој институцији 2014. године добиће звање ванредног професора.

У контексту његове пијанистичке праксе, важно је истаћи да је за време боравка у Сједињеним Државама, Жерфи Ажи први пут озбиљније открио Скрјабина. Припремајући тематски реситал са музиком композитора с почетка 20. века, чуо је, како наводи, Скрјабинову Пету сонату и био толико импресиониран овим делом, да је одлучио да је уврсти у програм. Тај иницијални сусрет са Скрјабином прерашће у његову нарочиту преокупацију руским симболистом, која ће исходовати и монографским албумом посвећеним музици овог ствараоца, који је објавио 2022. године. Наиме, победа на Међународном пијанистичком такмичењу на Сицилији 2019. године – којим је те године председавао Лесли Хауард – донела му је награду у виду снимања овог издања. На њему се нашао избор дела, једна врста пресека целокупног Скрјабиновог опуса – речју од најранијих, романтичарски и импресионистички обојених, па до позних експресионистичких остварења. Управо са овог албума у слушате Емпромпти у бе-молу из опуса 12, Ноктурно за леву руку опус 9 број 2, Прелид за леву руку из опуса 9 и Фантазију опус 28.

До данас, овај турски пијаниста остварио је разноврсну концертну каријеру као солиста, камерни музичар, али и као интерпретатор савремене музике, наступајући у Турској и у иностранству. У солистичкој улози, свирао је са низом турских оркестара, попут Симфонијским оркестром Бурсе и Државног симфонијског оркестра Чукурове, док је у области камерне музике сарађивао са истакнутим уметницима као што су виолинисти Џејмс Базвел, Елен Џуит, виолончелисти Амит Пелед и Мајкл Берковски, као и у дуима са пијанистима Хусеином Серметом, Керол У и Јотамом Барухом. Посебно место у његовом уметничком раду заузима дугогодишње деловање у ансамблу Трио Куварс Виолет, који је основао са кларинетисткињом Еврим Гивемли и виолончелисткињом Рашан Апај. Овим професионалним ангажманима Жерфија Ажија прикључује се и извођење савремене музике, у светлу чега треба поменути и сарадњу коју је остварио са Истанбулским ансамблом за модерну музику, под управом истакнутог турског композитора Камрана Инцеа.

Ажијеву биографију употпуњује и наступ у Паризу 2016. године где је на међународном концерту посвећеном миру, сцену делио са пијанистима Сипријеном Кацарисом, Хусеином Серметом и Давидом Ливелијем, док је солистичке и камерне наступе имао у већини значајних концертних простора у Турској. Као што је поменуто, његов профил солисте додатно потврђује дебитантски албум насловљен Александар Скрјабин: Поеме, боје, пламенови који је објавлио 2022. године за италијанску издавачку кућу Вермер Рекордс.

Говорећи о овом издању, Жерфи Ажи је у једном интервјуу навео: „Скрјабин – ексцентричан, загонетан и екстатичан... Управо са таквим осец́ањима – у мислима и у души – упуштам се у авантуру са овим ствараоцем сваки пут када седнем за клавир... Свирање инструмента је, по дефиницији, вишечулно искуство. У Скрјабиновом случају, ту је и потреба да се узме у обзир феномен синестезије, као и концепт лêта, било дословног или метафоричког.” Познати турски музички критичар Атеш Орга у рецензији овог албнума рекао је: „Будуц́и да често избегава светла рефлектора, Жерфи може деловати као повучена особа чији се унутрашњи жар споро разбуктава. Међутим, тај утисак може да превари. Када се пламен једном запали, он најпре тиња, а затим почне да се шири – попут ватре која захвата прво влажну, а потом и суву траву – лижуц́и све пред собом и уздижуц́и се све више. Жерфијев стил одговара Скрјабиновом свету који овај албум обухвата (реч је о делима насталим између 1894. и 1914. године). Од интимности шапата, страсти које дремају у дубинама музике, па све до поља лаве и врелих пламенова који призивају ватрене боје – уз истовремени упис и биографских и аутобиографских увида у ова дела – албум пролази кроз композиторов живот и стилске фазе, од минијатура до радикалних иновација. Резултат је једна маштовита, филозофска руска хроника у трајању од шездесет девет минута – „калеидоскоп боја и хармонија”, закључује Атеш Орга. Поред ових поетских рефлексија, може се истаћи да је Жерфијев пијанизам у естетском смилсу високо профилисан, мада је његов израз прилично контролисан, или боље речено – до детаља промишљен. Премда у његовим интерпретацијама има потребне енергије којом оваплоћује одговарајуће карактерне полове Скрјабинове музике, потреба овог пијанисте да оствари прегледну звучну слику и да "избруси" сваки мотив у делу, резултирају више академистичким приказом него спонтаним, "концертантним" по маниру, замахом над музиком. У питању је свакако веома занимљив приступ који музику Скрјабина доноси на узоран начин. Ове одлике пијанизма Жерфија Ажија у емисији предстваљамо и његовим тумачењима дела из средње фазе композиторовог стваралаштва.

Аутор емисије: Стефан Цветковић