Пијанизми Балкана – Фред Дошек

Да је југословенски пијанизам друге половине прошлог века пратио, па и рефлектовао тенденције актуелне у музичком стваралаштву потврђују различити примери домаћих клавирских извођача који су своје репертоарске хоризонте проширивали модерним делима, а неки и своја упоришта и фокусе измештали из традиционалне у правцу савремене литературе. Ова врста интересовања за нове стваралачке поетике, за поједине уметнике значила је и конкретнију специјализацију у домену савременог репертоара, чиме је пијанистичка пракса контекстуално гледано искорачивала из конвенционалних оквира грађанске културе, унутар које је баштинила своју социо-историјску идентификацију, отискујући се ка авангардним, или макар, актуелнијим моделима деловања. Међу пионирима овог „новог таласа“ у југословенском пијанизму датог времена истакнуто место имао је хрватски пијаниста Фред Дошек, засигурно један од најаутентичнијих музичких извођача са ових простора. Започевши своје деловање као интерпретатор романтичарске литературе, које у ејдном тренутку напушта оријентишући се у потпуности на савремену музику, Дошек је био од ретких пијаниста који се са пуним разумевањем, па и искреношћу, а свакако са једнако високим резултатима, потврдио као уметник кадар да за инструментом понуди референтна тумачења стилски сасвим различитих музичких остварења у распону од Фредерика Шопена до Милка Келемена. Овај двоструки идентитет Фреда Дошека, једне од данас слабије помињаних фигура пијанистичке прошлости ових простора, у вечерашњој емсији осветлићемо његовим интерпретацијама реализованим за Југотон седамдесетих година прошлог века.

Рођен 1925. године у Загребу, Фред Дошек је на Музичкој академији у родном граду студирао композицију и клавир у класи Евгенија Ваулина, истакнутог пијанисте и некадашњег ученика Светислава Станчића. Свестрана интересовања одвешће га такође и на студије архитектуре, премда је професионално деловање током читавог живота посветио искључиво музици. О раним успесима за клавиром сведочи и награда Хрватског глазбеног завода коју је добио 1947. године, да би наредне две деценије – тачније од 1951. до 1969. године – Дошек деловао као професор клавира у музичкој школи Ватрослав Лисински у Загребу. Управо ових година, тачније 1956, реализује и свој први Ел Пи албум у моно техници за Југотон, и то са делима Фредерика Шопена – у питању је био избор етида, једнан ноктурно и Скерцо, а који данас представљају рана сведочанства из првих година афирмације пијанисте. Немиран дух и стална потрага за новим уметничким стимулансима условиће да 1969. године Фред Дошек напусти педагошки позив и до краја живота професионално деловање настави као слободан уметника, а једини формални ангажман имао је као уметнички директор Музичке продукције радио-телевизије Загреб између 1983. и 1991. године.

Пијанистичку афирмацију Дошек је започео као интерпетатор махом романтичарске литературе, у првом реду музике Шопена, Брамса, Литса, Рахмањинова и де Фаље, забележивши како солистичке наступе на домаћим и иностраним сценама, тако и сарадње са релевантним оркестрима попут Атинске филхармоније, Оркестра Белгијске радио-телевизије, Прашким симфонијским оркестром, Оркестром Јужнонемачког радија из Штутгарта и свим водећим оркестрима у тадашњој Југославији. Овом низу који већ по себи сведочи о високом нивоу Дошековог извођачког умећа препознатом и далеко изван граница домовине у времену када се овдашњи пијанизам тек светским приближавао стандардима, допуњују и ангажмани у камерним саставима, посебно у дуу са виолинистима и виолончелистима Ренеом Форестом, Мајом Дешпаљ, Радованом Лорковићем, али на међународним сценама и са – Хенриком Шерингом, наступајући у Бечу, Милану, Лондону, Паризу, Прагу, а преко Атлантика у Њујорку и Сан Франциску. Након ове, прве фазе уметничког деловања у којој је првенствено био усредсређен на стандардни пијанистчки репертоар, током шездесетих година Фред Дошек прави радикалан заокрет у својој оријентацији ка модернијем звуку, поставши током времена један од најистакнутијих хрватских, а свакако и југословенских извођача савремене музике, па у том погледу и музике домаћих стваралаца. Међу њима је био и Милан Ристић, чијих је Седам кратких комада за клавир из 1970. године снимио седамдесетих година, а које репродукујемо у емисији...

Као апологета савременог звука, Дошек је деловао као стални сарадник Музичког бијенала у Загребу у најзначајнијим годинама постојања овог фестивала. Међутим, као уметник ширих интересовања, овај пијаниста био је запажено ангажован и изван конвенционалних музичких оквира, као члан чувене групе Арс вива Трст. Ова група, која је била активна током седамдесетих година у сфери концептуалне уметности, перформанса и ритуалног позоришта, на просторима бивше Југославије остала је упамћена по учешћу на бројним авангардним манифестацијама, попут Априлских сусрета Студентског културног центра у Београду. И не само то, Фред Дошек је 1971. године уз Дубравка Детонија био један од оснивача и потом стални члан Ансамбла центра за нове тенденције у Загребу, познатијем под акронимом Ацезантез – првог специјализованог састава за нову музику у Хрватској. Управо је Детони оставио неколико веома занимљивих сведочанстава о раду са Фредом Дошеком у Ацазантезу, наводећи како му је „Био ненадокнадив! Велики интелектуалац, незавршени архитекта, који је учио и композицију, а све је те ствари дубински познавао и учио све нас који смо му били блиски. Уз то је Фред говорио и десет језика, а својом огромном харизмом сналазио се у новим срединама и са новим људима до разине која би често била непојмљива. Увек ангажован, емпатичан и вољан да помогне, био је заиста безграничан извор информација – не само врстан пијаниста и педагог, већ и изузетно свестрани интелектуалац чија је љубав према музици надилазила узани извођачки аспект“, закључује Дешпаљ. И заиста, екстроверност и харизма ово необичног пијанисте јасно се чује и у његовим интерпретацијама разноврсног репертоара. Са до данас сачуваних снимака јасно се чује да Фред Дошек није био пијаниста који би се могао сврстати у одређену пијанистичку школу, нити је био склон приклањању каквој конзервативној стилистици свирања. Зато код њега и позната дела звуче необично свеже и наглашено сугестивно што је била последица непосредног пројектовања сопственог еруптивног карактера кроз инструмент. Технички сигуран, Дошек међутим своје интерпретације није обликовао као референтне примере савршених озвучавања партитура великих стваралаца, већ пре као отиске личног доживљаја које управо због тог снажног индивидуалног уписа остављају утисак праве уметности кадре да рефлектује стварни живот, а не конвенционалне моделе његове репрезентације…

Овај хравтсики пијаниста, заслужан је за премијерна извођења многих значајних клавирских дела хрватских аутора друге половине 20. века, од Бјелинског, Ципре, Детонија, до Девчића, Келемена, Куљерића и бројних других, од којих су му многа била и посвећена. Снимио је две Ел Пи плоче, те више појединачних интерпретација на плочама посвећеним стваралаштву хрватских композитора, мада се већина његових интерпретација налази похрањена на некомерцијалним звучним носачима звука у архиви Радио Загреба. За постигнућа на овом пољу, године 1982. Дошек је добио Награду Ватрослав Лисински Друштва хрватских складатеља. Уз педагошки рад и каријеру пијанисте, Дошек је као што је поменути деловао и као уметнички директор Музичке производње РТВ Загреб, да би од 1991. године радио у својству сарадника задуженог за међународне везе Хрватског радија. Уз то, током читавог живота бавио се и писањем, првенствено о интерпретативним и социолошким аспектима савремене музике, објављујући их у публикацијама као што су Телеграм и Нови звук те их теоријски обрађивао и у радијским и ТВ емисијама. Како је пијанисткиња Вања Куљерић у једном осврту изнела: „Дошек је био мотор-покретач многих музичких догађања и студијских путовања. Тај је организаторски нерв код Дошека био веома изражен“, наводи она... „Ако је нешто важно поменути, уз његов изузетан пијанистички таленат и општу уметничку знатижељу, то је Фредијева способност да реализује фантастичну ствар с максималном уштедом времена. Ако је требало некога назвати, некога у нешто уверити, непланирано договорити, Фреди би увек ускочио и то сте све могли сматрати брзо решеним. А осим тога што је био ерудита и полиглота, поседовао је фантастичне манире, био је прави господин од којег се увек могло учити. Сећам се живо, његови су животни простори увек били помно уређени, а тамо сте могли учити, гледати слике и увек чути нешто мудро“, присећа се Вања Куљерић. Успомене колега део су мозаика који откривају слику о уметнику изразите енергије о којој данас, 18 година након смрти, непосредно сведоче његове интерпретације... Пијанистчки стил Фреда Дошека у емисији осветљавамо и снимком Сонате квази уна фантазије „После читања Дантеа“ из друге свеске Година ходочашћа по Италији Франца Листа коју је забележио 1976. године за Југотон. Дошеков Лист открива експресиван гест пијанисте који лако оваплоћује демонску страну ове музике. На другој страни лирски замах у контрастним оазама музичког тока, поседује дозу конкретности у пласирању материјала чија исходишта треба тражити у изузетној пластичности линија, па тиме и музичкој "разговетности" коју Дошек осигурава одсечним ритмом и настојањем да педализацијом не замагли јасноћу пласирања матаријала од тонова, мотива и фраза које задржавају прегледност и у најситнијим детаљима...

Аутор емисије: Стефан Цветковић