Пијанизми Балкана – Еђе Демирђи

Поглед на развој музичке уметности у Турској један век од њене институционализације, открива постојаност модела специфичног за готово све балканске земље, утемељеног на синтези локалног музичког наслеђа и модерних западноевропских стилова и техника. Овај модел, који је у бројним стваралачким поетикама своју актуелност задржао све до данас, своје рефлексије оставио је и на пољу музичких извођачких пракси, те у оквиру њих и на турски пијанизам, чији су експоненти своје репертоаре градили колико на западном канону, толико и на музици домаћих стваралаца. Став о значају симбиозе традиционалних и западних музичких идиома био је, наиме, пласиран кроз сам образовани контекст, будући да су у раним деценијама изградње музичког школства, турски композитори (као експоненти националног правца) неретко деловали и као професори теоретских предмета, музички писци, па и наставници самих инструмената, уносећи властите поетичке погледе у курикулуме различитих курсева. Делатност Џемала Решита Реја, једног од утемељитеља модерне турске музике и члана „Турске петорице” који је на Истанбулском конзерваторјуму поред композиције, теорије и дириговања, деценијама држао и класу клавира, само је један у низу сликовитих примера. Његова дугогодишња педагошка пракса, коју је започео још у међуратном периоду, а окончао у позној животној доби почетком 1980-их, имала је утицај и на данас актуелну генерацију турских музичких уметника. Међу њима је и истакнута савремена турска пијанисткиња Еђе Демирђи, која у својој пракси управо спаја западни репертоар са музиком домаћих стваралаца 20. века. Њена четири деценије дуга концертна каријера, колико и педагошка пракса на Истанбулском конзерваторијуму, извдвојили су је међу кључне фигуре савременог турског пијанизма, а њен извођачки стил осветљавамо избором из дискографије уметнице.

Рођена 1968. у Истанбулу, Еђе Демирђи је клавир почела да учи са осам година код познате педагошкиње Ране Ерксан, потом једно време код Гулсин Онај, да би студије наставила на Истанбулском конзерваторијуму где је дипломирала у класи Метина Оџуа. Пратећи уобичајену праксу талентованих турских студената музике, Демирђи захваљујући немачкој DAAD стипендији, школовање наставља са Бернхардом Ебертом, на Високој школи за музику у Хановеру, да би звање концертног пијанисте стекла у Есену, у класи канадске пијанисткиње и педагога Кетрин Викерс. Њену биографију тих година допуњује податак да је 1986, захваљујући Liones стипендији која је изузетним младим талентима омогућавала усавршавање код истакнутих педагога, похађала и курсеве Петера Ланга и легендарне Татјане Николајеве на Моцартеуму. Наиме, управо су ова усавршавања, односно опредељење за рад на властитом уметничком сазревању, за Еђе Демирђи била значајнија од доказивања на пијанистичким такмичењима, мада треба поменути да је уметница 1988. године освојила високо треће место на Националном пијанистичком такмичењу одржаном у Истанбулу. У контексту њеног професионалног профилисања, значајно је поменути да је још за време студија, Еђе Демирђи похађала и курсеве Џемала Решита Реја током његове последње године професуре, што је имало кључног утицаја на развијање њеног афинитета за турску клавирску музику коју ће током каријере свесрдно промовисати на концертом подијуму и унутар студија. Повратак са студија означио је почетак њене афирмације, те је поред педагошког позива на Истанбулском конзерваторијуму, уметничку каријеру кренула да гради као солисткиња и камерни музичар, наступајући такође са водећим турским оркестрима. Тих година, критика у похвалном тону нарочито акцентује спој њене извођачке дисциплине, виртуозности, те способност звучног и изражајног прилагођавања литератури изворно писаној за различите варијанте клавијатурних инструмената прошлости. Међу таквим делима је и Соната у ха-молу Јозефа Хајдна коју је Еђе Демирђи снимила за турску издавачку кућу Триолила 2006. године, а који репродукујемо у емисији.

Разноврсних репертоарских оријентација, Еђе Демирђи са једнаком сугестивношћу пружа тумачења литературе западног канона – у првом реду класицизма и романтизма – колико и турских аутора. У овом другом погледу, нарочит значај имао је њен пројекат насловљен Осамдесет пет година пратећи дирке, реализован у виду двоструког компакт-диска као својеврсне антологије турске клавирске музике настале у периоду од 1929. до 2014. године. У питању је, наиме, својеврстан историјски преглед осмишљен са циљем да прикаже како се турска музика за клавир развијала под утицајем западних форми, али и традиционалних турских мотива, почевши од пионирских корака легендарне групе композитора „Турска петорица” активне у првим годинама републике, па све до модерних стваралаца. Међу ауторима заступљеним на издању нашао се тако избор дела из опуса Нећила Казима Аксаса, Улвија Џемала Еркина, Ахмета Аднана Сајгуна, Илхана Барана, Хасана Учарсуа (да поменемо неке), али и Џемала Решита Реја.

У питању је његов циклус Десет народних песама из 1967. године, заснован на мелодијама из Анадолије које је Решит Реј подвргао модерним хармонским обрадама задржавајући изворни ритмички пулс и модалну мелодијску основу засновану на турским макамима. Реч је о музици стилски блиској својим ранијим узорима из опуса Беле Бартока и Игора Стравинског, која сложеним фактурним решењима пред пијанисту поставља високе извођачке изазове. Њима Еђе Демирђи прилази сувереном техником и што је за ову пијанисткињу типично – ненаметљивим виртуозитетом који у прави план истиче карактеризацију музичког материјала сваке од ових међусобно разноврсних клавирских минијатура.

Говорећи о пијанистичком стилу Еђе Демирђи, у првом реду могло би се констатовати да је он у кључној мери обликован унутар гравитационог поља немачке пијанистичке школе, управо на високим школама у Хановеру и Есену. Њен стил је у том смислу базиран пре на формалној чврстини мотивике и фраза које пијанисткиња доноси без већих агогичких гибања, па самим тим и у одмаку од трагања за колористичким третманом клавирског тона. Економична педализација, чак и у романтичарској литератури у том смислу резултира ’сувљим тоном’, који међутим, на месту уобичајено емоционално хипертрофираног набоја, у интерпретацијама Еђе Демирђи већи акценат даје прегледности фактурног ткања које је композитор остварио у делима. Овакав приступ Еђе Демирђи посебно је занимљив у њеним извођењима музике Фредерика Шопена, те као могуће примере у емисији репродукујемо Шопенову Баладе број 4 у еф-молу опус 52 и потом Andante Spianato и Велику бриљантну полонезу опус 22, са албума који је пијанисткиња реализовала за Лиламузик 2006. године.

Аутор емисије: Стефан Цветковић