Штјепан и соната бечке композиторске школе

Једна од најособенијих соната у опусу Јозефа Антоњина Штјепана је Соната у ге-молу, познатa под насловом Маријацелска процесија, програмско делo које прати замишљено ходочашће до чувеног аустријског светилишта у Маријацелу. У рукопису су поједини одсеци опремљени текстуалним појашњењима које упућују на ток процесије: припрему за побожност, успон и силазак са брда, као и завршне обреде. Музички ток првог става сонате пролази кроз различите тоналитете и карактере, више налик музичкој приповести него традиционалној сонатној форми. У појединим епизодама Штјепан користи тонско сликање како би дочарао пењање и спуштање ходочасника, док завршни став обликује као дијалог између појединачног гласа и окупљеног народа, ослањајући се на текст молитве сачуван у рукопису. Као таква, ова Штјепанова соната показује колико је жанр сонате за инструменте са диркама средином 18. века био поље експеримента, а посебно искушавања наративних и реторичких ефеката.

Седам година старији од Штјепана, Леополд Моцарт, данас у сенци свог славног сина Волфганга Амадеуса, био је један од најугледнијих музичара Салцбурга средином 18. века. Као виолиниста, педагог, аутор чувене Школе за виолину, али и плодан композитор чији је опус обухватао симфоније, концерте, серенаде, камерну и црквену музику, важио је за представника модерног музичког стила. За Леополда Моцарта као дворског музичара, при салцбуршкој надбискупији, не изненађује што је корпус његових штампаних композиција релативно скроман. Међу њима се налазе и три сонате за инструмент са диркама, објављене у Нирнбергу почетком шездесетих година 18. века у издавачкој кући Јохана Улриха Хафнера, која је објављивала и дела Карла Филипа Емануела Баха.

Аутор Срђан Атанасовски

Уредница Сања Куњадић