Пијанизми Балкана – Бирсен Улуџан

Процес секуларизације и европеизације Турске током протеклог столећа био је обележен снажним замахом у развоју музичког образовања о којем је у неким od prethodnih емисија циклуса Пијанизми Балкана било више речи. За земљу која се окретала од свог вишевековног отоманског наслеђа, ове промене значиле су удаљавање од традиционалних образаца стварања и извођења музике, у а правцу афирмације концепта уметничке аутономије. Дате промене су такође, осим реструктурирањем биле обележене децентрализацијом образовног система, те прихватањем и имплементацијом западних институционалних образаца и курикулума. Унутар овог процеса обухватне културне трансформације, музика је имала једну од кључних и највидљивијих улога, а специфично клавир постао је један од политичких симбола модернизацијског пројекта оствариваног према европским узорима још пре Другог светског рата. Овај инструмент је на концертном подијуму, колико и у самом образовном контексту, наиме, имао значење главног репрезента западне културе и модернитета, што се рефлектовало и у његовој неприкосновеној позицији и заступљености унутар музичко-школског система. Управо у контексту пијанистичког образовања, то је конкретно значило прихватање инструктивних метода као и репертоара какви су неговани првенствено на немачким и француским високим школама, а такође довођење иностраних клавирских педагога (посебан значај је имала вишедеценијска делатност легендарног бечког пијанисте Фердија Штацера на Истанбулском конзерваторијуму). Симултано са датим праксама, државни пројекат стипендирања талентованих студената, за школовање и усавршавање у Европи (који је био и законодавно уређен), омогућио је у деценијама након Другог светског рата, подизање нивоа националног пијанизма. О ефектима овог обухватног процеса, у земљи од близу 88 милиона становника, довољно говори податак да у Турској данас делују 44 музичка конзерваторијума, више од стотину средњих, и близу 1300 школа које пружају почетно музичко образовање... Овај разгранати систем праћен инфраструктурним развојем у виду изградње концертних дворана и оснивања симфонијских оркестара којих данас има петнаестак, створио је, међутим, тек спорадичан замах стварног музичког живота у поређењу са земљом величине Турске. О овом феномену може се говорити из перспективе која би у видокруг укључила пре свега историјску и гео-културну позицију земље, њен идентитет, те не мање гломазност и затвореност које су одувек отежавале дисперзију суштински страних културних матрица вековног Другог... Напослетку, немогуће је у овој валоризацији пренебрегнути и сам политички амбијент који, посебно последњих деценија, показује и симптоме удаљавања од утопистичких пројекција модернизације државе какве су амбициозно пропагиране почетком прошлог века. У овом сложеном контексту, култура класичне музике, а унутар ње и пијанистичка сцена успевају да опстану у ограниченом домету, што парадоксално једну тако велику земљу попут Турске (по више него скромним могућностима које она пружа домаћим уметницима да одрже своје професионалне пијанистичке праксе у границама домовине), изједначава са далеко мањим балканским државама. Стога је и највећи број турских концертних пијаниста професионалну луку пронашао на западу, одржавајући мање или више интензивне везе са матичном земљом, док тек неколицина успева да своју професионалну делатност развија из саме Турске. Међу њима је и савремена турска пијанисткиња Бирсен Улуџан која своју праксу, једнако као солисткиња и камерна музичарка, остварује на домаћим и иностраним сценама. Њена комерцијална дискографија коју реализује у сарадњи са турским Лила Музиком, као и неколицина снимака са живих наступа повод су за вечерашњи осврт на извођачки стил ове изврсне турске пијанисткиње.

Рођена 1970. године у граду Шумену, у централној Бугарској, Бирсен Улуџан је почела да учи клавир са седам година. О њеном брзом напретку тих година говоре и успеси који се нижи готово један за другим, те млада пијанисткиња 1982. године постаје један од лауреата Националног музичког такмичења „Светослав Обретенов“ у Софији, а наредне 1983. осваја и прво на Бугарском националном радијском такмичењу извођача класичне музике. Године 1984. сели се у Варну, где ступа у класу Екатерине Цеткове у Музичкој школи Добри Христов, а овај период образовања крунише 1988. високим другим местом на такмичењу „Интерпретације бугарских и руских композитора“. Након завршетка средње школе, наредне 1989. са породицом емигрира у Турску, где на Истанбулском државном конзерваторијуму студира код Мерал Јапали, дипомиравши за само две године. Захваљујући  стипендијама Турске фондације за образовање и Фондације за културу и уметност Еџаџибаши 1993, Бирсен Улуџан се усавршава на Гилдхолу у Лондону, у класи Џоан Хевил. Тамо стиче још једну диплому, али и осваја главну награду музичког такмичења Смит Клајн Бичам одржаном у Оксфорду, што јој отвара врата концертних наступа у Великој Британији. Своје образовање заокружила је на Градском универзитету у Лондону где је стекла уметнички докторат изведећи Листов Клавирски концерт у Ес-дуру у Сент Џон Смит Сквер холу, једној од престижнијих концертних дворана у престоници Уједињеног Краљевства. Музички развој Бирсен Улуџан, међутим, од самих почетака комплементарно је пратила пасионирана посвећеност камерном музицирању, и то захваљујући дуу који је оформила са братом, виолончелистом Оџаџаном Улуџаном, са којим је током школовања освојила и већи број награда, међу којима се издваја прва на Међународном такмичењу виолиниста Родолфо Липицер у Италији 1992. године. Управо ју је ово искуство корепетитора препоручило за сарадњу са Максимом Венгеровим у чијој је класи на Музичкој академији у Сарбрикену у Немачкој провела четири године... Средином 2000-их Бирсен Улуџан се коначно враћа у Истанбул где почиње да делује као самостални педагог и активни концертни музичар.

Уколико би у само две речи било потребно описати елементарну карактеристику извођачког стила Бирсен Улуџан, онда би то биле деликатност и грациозност. Чак и у помпезним делима попут Шопенове Велике полонезе, Улуџан успева да задржи звучну пропорцију која више одговара салонском него концертном амбијенту. Њена карактеризација музичког садржаја готово да и не задире у екстремне егзалтације драматике, али ни у сентименталност, задржавајући дозу јасне објективистичке дистанце и одговорности према интерпретацији намере композитора.

Концертну праксу ова пијанисткиња започела је још 1989. године остваривши као солисткиња до данас сарадње са свим водећим оркестрима Турске, али и са Бечким камерним оркестром те Камерним оркестром Ференц Лист из Будимпеште. Деведесете године означиле су пун замах њене каријере и видљивије присуство на интернационалним сценама, те у том погледу као њене важније биографске референце треба навести наступе на фестивалима као што су Салцбуршки Моцартеум, Међународни музички фестивал Флен у Француској 1996 и Кипарски музички фестивал Белапаис (да поменемо само неке), али и у домовини, на угледом Међународном фестивалу у Истанбулу где де дебитовала још 1992. године. Осим тога, уз редовне наступе у свим важнијим музичким центрима Турске, Бирсен Улуџан је у оквирима сезона европских концертних дворана гостовала у Бугарској, Немачкој, Уједињеном Краљевству, Италији, Француској, Аустрији, Израелу и Португалији. Њену пијанистичку праксу допуњује и студијско деловање које је до данас резултирало дискографијом која број седам албума реализованих претежно у сарадњи са другим музичарима али и један солистички. Међу овим издањима посебно се истичу она у оквиру Улуџан дуа и трија, које је оформила са братом и сестром, а на којима троје уметника свира како дела западног канона (поменимо ту албум са Сонатама за виолину и клавир Моцарта, Дебисија и Штрауса) али и комбинованог репертоара, (на издању са Клавирским тријима Шуберта, Листа, Равела и одабраних турских композитора).

У емсији између осталог репродукујемо  и снимак са наступа који је Улуџан одржала са Симфонијским оркестром Анатолије и Муратом Сумером 2018. године, на којем је извела Бетовенов Четврти клавирски концерт у Ге-дуру. У једној од критка њеног тумачења овог капиталног дела, посебно је похваљено „Улуџанино дубоко разумевање Бетовенове структурне сложености које јој омогућује да лирске и импровизационе пасаже Четвртог концерта уравнотежи импозантно артикулисаном техником.“ Овој констатацији треба додати и то да њен приступ Бетовену, не мање него и другим ствараоцима, у први план поставља филигрантско обликовање детаља које Бирисен Улуџан постиже својом прецизним гестом ослобођеним веће пројекције тежине руке на клавијатуру, те избегавањем масивности у постизању звука. Њен Бетовен је зато не само у стилистичком, већ и у аудитивном смислу можда ближи аутентичној сонорности инструмента за који је Бетовен почетком 19. века и писао ово дело...

Аутор емисије: Стефан Цветковић