Жене у музици

Хилда Сехестед, Ненси Далберг и Текла Грибел Вандал представљају три истакнута гласа модернистичког усмерења у данској класичној музици. Своје место у јавном и уметничком животу избориле су у времену обележеном интензивним расправама о улози жене у друштву. Иако нису биле прве данске композиторке, биле су међу првима које су своје стваралаштво представљале јавно, излажући се тако не само признању, већ и критикама и предрасудама свог времена. Па ипак, упркос сродном историјском и друштвеном оквиру, ове три ауторке међусобно се разликују по музичком језику, сензибилитету и композиторској поетици.

Живот Хилде Сехестед одвијао се од 1858. до 1936. године. Одрасла је на острву Фин, једном од највећих данских острва, у имућној породици која јој је пружала материјалну сигурност и подршку у музичком развоју. Са петнаест година преселила се у Копенхаген, где је похађала приватне часове код Кристијана Фредерика Емила Хорнемана, данског композитора и диригента. Неколико година касније, након оснивања Музичке академије у овом граду 1887. године, наставила је школовање учећи композицију и оргуље. Међу њеним професорима били су неки од истакнутих данских уметника тог времена, попут Орле Розенхофа и Лудвига Биркедал-Барфода, који су је подстицали да компоновање изабре за свој животни позив. Даље се усавршавала и у Паризу, али је њен музички рад био нагло прекинут трогодишњом паузом након смрти вереника Хенрија Петерсена, археолога и музејског кустоса, који је преминуо 1896. године, свега месец дана уочи њиховог венчања.

Улазак Хилде Сехестед у јавни музички живот у великој мери је био резултат њеног личног залагања: током читавог живота сама је организовала и финансирала концерте на којима су извођена њена дела.

Чућете три остварења ове ауторке. Најпре Комаде-фантазије за виолончело и клавир које је компоновала 1907. године и који сведоче о ширини њеног стилског израза. Ово остварење карактеристично је за позноромантичарски стил Хилде Сехестед, у којем се лирска мелодичност преплиће са живахним ритмовима и изненадним модулацијама. Дело је посветила данском виолончелисти Ернсту Хебергу, који га је, како наводе извори, премијерно извео на концерту који је сама Сехестедова приредила 1907. године у Витешкој дворани Палате Odd Fellows у Копенхагену. Након тога следе Четири комада-фантазије за флауту и клавир из 1927. године, једно од последњих дела ове данске композиторке. Реч је о остварењу у којем је Хилда Сехестед начинила стилски заокрет, спајајући елементе атоналности, модалности и музике француског импресионизма. Такав композиторски искорак тадашња критика није лако прихватала, па је дело често оцењивано као „превише модерно и више конструисано него надахнуто”. Критичари су сматрали да „ситне линије ометају сагледавање целине, док је сама музика лишена унутрашње логике”. Потом следе и Четири комада-фантазије за виолину и клавир које је Хилда Сехестед компоновала 1903. године.

Као и дела Хилде Сехестед, и музика Ненси Далберг настајала је на размеђу романтизма и модернизма. Живот ове уметнице одвијао се од 1881. до 1949. године, а попут Хилде Сехестед, и она је одрасла у имућној породици, на властелинском имању у јужном делу острва Фин. Њен супруг, војни инжењер Ерик Далберг, који се аматерски бавио портретним сликарством, подржавао је њене уметничке тежње. Музичко образовање стицала је код Овеа Кристијансена и Јохана Свендсена, а од 1913. године и код Карла Нилсена, са којим је развила близак професионални однос, и коме је, између осталог, помагала у оркестрацији музике за сценски комад Аладин и вокално-инструментално дело Пролеће на Фину.

После неколико приватних наступа, Ненси Далберг се први пут јавно представила као композиторка 1915. године, на концерту који је сама финансирала. Као и Хилда Сехестед, и она је током каријере улагала сопствена средства у организовање ауторских концерата, настојећи да у јавном простору избори место за своје стваралаштво.

Камерна дела Ненси Далберг изразито се разликују од музичког језика Хилде Сехестед: премда и даље укорењена у позноромантичарској традицији, она се одликују препознатљивим музичким језиком и израженим интересовањем за мотивски развој. Једно од таквих остварења је и Анданте Сериозо за виолончело и клавир из 1915. године, које ћете чути у емисији, а за њим следе и Два комада-фантазије за виолину и клавир, опус 8, из 1921. године. Занимљиво је да су критичари тадашње данске штампе о овом делу писали као о „доброј композицији”, наглашавајући притом да „музика госпође Далберг није ни превише сентиментална ни сувише женствена”.

Емисију ће заокружити композиције Текле Грибел Вандал. Ова данска ауторка живела је од 1866. до 1940. године, а њена остварења никада до сада нису била звучно забележена. Иако је током деведесетих година деветнаестог века стекла признање, још за живота пала је у заборав, знатно више од Хилде Сехестед и Ненси Далберг. Њено порекло се притом битно разликовало од њиховог: рођена у сиромашној породици, Текла Грибел Вандал је прве музичке подуке добила од оца, учитеља виолине немачког порекла. Без финансијске сигурности и друштвених упоришта, уметнички пут градила је самостално, ослањајући се искључиво на сопствене могућности. Најпре се школовала за модну илустраторку, а потом је примљена на Краљевску музичку академију у Копенхагену, где је била међу реткима којима је додељена државна стипендија.

Три дела која ћете чути у емисији – Романсу за кларинет и клавир, Мали комад за обоу и клавир и Ноктурно за виолончело и клавир – Текла Грибел Вандал компоновала је 1891. и 1892. године, управо током студија. Реч је о њеним најранијим композицијама, уједно и о малобројним камерним делима која је написала. Мелодије ових комада су јасне и профињене, откривајући богату поетску сензибилност тада младе композиторке.

По завршетку школовања признање је стекла пре свега захваљујући соло песмама, балетима и операма. Добила је поруџбину да компонује музику за балет У доба ружа, изведен на Женској изложби у Копенхагену 1895. године, знаменитој манифестацији посвећеној женском стваралаштву. У историји данске музике остала је упамћена и као прва композиторка опере, будући да је њена опера Лепа Карен премијерно изведена у Вроцлаву, а потом и у Краљевском данском театру 1899. године. Исте године написала је и прву у низу кантата намењених догађајима повезаним са данским покретом за права жена.

У погледу стилских карактеристика, музика Текле Грибел Вандал у великој мери припада позном романтизму, али обједињује и неокласичне и импресионистиче елементе. Њен опус је, како указују извори, изразито наративан, испуњен драмским контрастима и истанчаним осећајем за звучни колорит.

Уредница Ирина Максимовић Шашић