Пијанизми Балкана – Хусеин Сермет

„Да бисте постали музичар, неопходно је да поседујете одговарајући ниво разума и маште. Звук мора да вас заокупи, да осећате да вас дозива. Чак и ако тражите упутства и смернице од безбројних учитеља, без порива за стварањем властитог звука на инструменту, ваши напори нец́е донети ништа значајно.” Овим речима савремени турски пијаниста Хусеин Сермет сажео је у једном интервјуу свој однос према изазову који поставља позив музичког извођача, откривајући уједно и основе на којима гради сопствене интерпретације врхунске тонске естетике и наративне снаге. У вечерашњој емисији, осврт на уметничке домете овог изузетног пијанисте начинићемо избором интерпретација из његове богате дискографије, додајући тиме још једну коцкицу богатом мозаику турског клавирског извођаштва.

Рођен 1955. у Истанбулу, Хусеин Сермет као надарени дечак у шестој години одлази у Анкару, где на тамошњем Државном конзерваторијуму почиње да учи клавир у класи Ферхунде Еркин, познате турске пијанисткиње и педагога – једне од утемељитељки клавирског извођаштва у Турској. Захваљући стипендији из фонда намењеног надареној деци коју је установила Турска влада, Сермет даље музичко образовање наставља на Екол Нормал у Паризу. Занимљиво је наиме, да је турска влада чувеним Законом бр. 6660 (Законом о „даровитој деци”), усвојеним 1956. године, омогућила државно финансирање образовања деце са изванредним талентом за ликовну уметност и музику. Њиме је у првом реду било предвиђено слање ученика на школовање у иностранство, чиме је премошћаван недостатак висококвалитетног образовања у матичној земљи и стратешки утиран пут његовом подизању кроз будуће професионално деловање стипендираних музичара. Доласком у Париз, Хусеин Сермет је тако добио прилику да клавир студира код неких од водећих имена француске пијанистичке сцене попут Нађе Буланже и Тјерија Бринофа. У француској престоници уписује и студије композиције у класи Оливијеа Месијана. Усавршаваће се потом у Лондону код Марије Курчо, познате италијанске пијанисткиње, такође некадашње студенткиње Нађе Булаже. На тај начин ће се и извођачки стил Хусеина Сермета формирати у гравитационом пољу француског пијанизма. Постигнуте домете потврдиће високим пласманима на неколико значајних европских конкурса међу којима се могу издвојити четврта награда на такмичењу Феручо Бузони у Болцану 1980. године, друга са именом Гезе Анде у Цириху, звање лауреата на конкурсу у Сантандеру, те можда и највећи успех на такмичењу Краљице Елизабете у Бриселу, чији је био финалиста 1983. године. Ова постигнућа остварена током двадесетих година, пружиће му прилику за афирмацију на концертним сценама, не само у Европи, већ и у Јапану, и посебно са друге стране Атлантика у Мексику. Ови међународни ангажмани допринели су да свој живот веже за Париз, као место боравка. У току сада већ четрдесет година дуге каријере, Хусеин Сермет је развио богату концертну праксу као солиста, али и као камерни музичар, а о његовој позицији у свету класичне музике говори и чињеница да је сцену делио и са неким од највећих имена савремене класичне музике. Међу њима су Ростропович, Башмет и Марија Жоао Пиреш, те наступао је под управом диригената као што су Антал Дорати, Лоренс Фостер, Кшиштоф Пендерецки и многих других. Потпору концертној каријери још од 80-их година пружа му студијска пракса, те дискографија која је стекла известан међународни одјек. Први међу његовим албумима (не рачунајући ел-пи са такмичења Краљице Елизабете на којем је забележио Бетовенов Четврти клавирски концерт), начинио је тако 1989. године за дискографску кућу Ерато реализујући га у дуу са славном Маријом Жоао-Пиреш са којом је извео избор Шубертових клавирских дела за четири руке. На ово издање се, 1991. године надовезује и први солистички албум са одабраним сонатама Лудвига ван Бетовена, а следеће године и албум клавирске музике слабије познатог француског романтичара Рејналда Хана.

Уопштено гледано, дискографија Хусеина Сермета (а до данас је објавио петнаест албума) обилује музиком француских аутора, посебно у издању париског Наива. Поменућемо албуме на којима Сермет изводи мање позната дела Алберика Мањара, Шарла Валентена Алкана, Флорана Шмита и свакако нека од кључних остварења Мориса Равела, једног од његових најомиљенијих стваралаца. Поменућемо да је за снимак тумачења Равеловог Концерта ин Ге, Сермет награђен престижним признањем Дијапазон Д’Ор за албум године 2012. у Француској. У емисији репродукујемо његово тумачење Равеловог циклуса Гаспар ноћи који је начинио 1996. године за Наив. Овај снимак нашао се на првом од два Серметова албума која обухватају интегрални клавирски опус овог композитора.

У интервјуу који је деведесетих дао за један турски лист, Хусеин Сермет је навео следеће: „Да сам се након студија и успеха на међународним такмичењима вратио у Турску, вероватно бих се професионално запарложио. Искрено, шта бих као пијаниста урадио? Које би ми могуц́ности Турска пружила? Можда највише два концерта годишње. И рад на конзерваторијуму... Један од најважнијих услова за државну стипендију коју сам као дечак добио (а која је у међувремену нажалост укинута) био је тај да деца која је добију сутра буду у могуц́ности да развијају и промовишу Турску на глобалном нивоу. У супротном, ако је намера толико помињане стипендије била та да будућим професионалним извођачима пружи прилику да свирају само у Анкари, Истанбулу и Измиру, онда држава можда и није морала да троши тако велике суме новца. Одувек сам сматрао да се за углед Турске као њен држављанин једино могу изборити управо на иностраним сценама. Уосталом, бенефит од боравка у иностранству може се мерити бројним приликама, одржавањем континуираних односа са уметницима на Западу и могуц́ношћу стварања у конкурентном окружењу...” Ове речи Хусеина Сермета јасно откривају да су за највећи број изузетних пијаниста потеклих са балканског подручја (изузев оних који су се примарно усредсредили на педагошки позив), матичне средине биле и остале не само преузак простор, колико географски, толико и културолошки скрајнута подручја од главних музичких центара, те је њихово усидрење на Западу одувек била прагматична одлука.

За професионални пут Хусеина Сермета то је најпре значило афирмацију у иностранству, а тек потом у домовини. Све до краја 80-их, наиме, Сермет готово да није наступао ни као солиста, нити са оркестрима у Турској. Као већ афирмисани уметник, међутим, након иницијалног повратка када је дочекан изузетним похвалама домаће публике и критике, Сермет током последње деценије протеклог века почиње да бележи све чешће активности широм своје родне земље, како кроз концертне наступе, тако и кроз покретање музичког фестивала Амфор у Истанбулу чији је идејни творац и уметнички директор од 1997. године. Последњих година је, поред редовних реситала и наступа са турским оркестрима, у родној земљи наступио и са неким од светски познатих уметника попут корејског пијанисте Кун Ву-Паика, Марије Жоао Пиреш и виолинисте Тедија Папаврамија.

Прво признање, која је добио од родне земље био је почасни докторат Босфорског универзитета 1988, да би 1991. године стекао и звање Државног уметника. Данас, у јавном дискурсу Турске, Хусеин Сермет се препознаје као један од најистакнутијих домаћих музичких уметника.

Хусеина Сермета ћемо у емисији представити и као солисту у Бетовеновом Четвртом клавирском концерту у Ге-дуру опус 58, који је снимио 2010. године са Симфонијским оркестром Италијанске радиотелевизије под управом Јураја Валчухе. Серметов Бетовен је стилски коректан, али и тонски врло колористичан, донесен "романтичарски" лазурним обликовањем фраза. Овакву звучну поставку, Сермет испуњава минуциозном карактеризацијом инсистурајући на томе да сваком мотиву или пасажу подари максимум његовог музичког дејства. Управо због таквог приступа партитури, интерпретације Хусеина Сермета дејствују са магичном привлачношћу на слушаоца, потврђујући га као једног од несумјиво најзанимљивијих савремених турских пијаниста на међународној сцени.

Аутор емисије: Стефан Цветковић