Aнтологија српске музике

У поднаслову означена као комична опера – бајка, "Две главе и девојка" је написана на основу мотива древне индијске легенде коју је либретистички оформио Борислав Чичовачки. Та прича је иначе привукла и Томаса Мана, који ју је обрадио у својој новели Замењене главе, а потом је, из овог извора, добила даље сценске прераде, укључујући бродвејски мјузикл, као и оперу аустралијске композиторке Пеги Гленвил-Хикс.

Опера "Две главе и девојка" Исидоре Жебељан доноси, наизглед, једноставну потку о љубавном троуглу, који поред протагониста Падме, Чандре и Батија, допуњују богиња Кали, мањи лик пророка и ангажовани лик наратора чији говорни сегменти пресецају музички ток. Наратор није само приповедач, већ и драмски актер, јер он помаже ликовима, објашњава њима самима шта да чине и у односу на њих заузима иронијску позицију свезнања данашњице наспрам митског света прошлости. На тај начин он побеђује и свемогућу "тамну мајку" Кали која остаје део митолошког, древног слоја опере. Драматуршки гледано, опера се одвија више налик филмској причи, него класичном оперском заплету, што је чини савременом и врло сценски пријемчивом.

На музичком плану, Исидора Жебељан ствара богату оркестарску партитуру, заиграну, виталну и неукротиву, док у вокалним деоницама на занимљив начин решава питање "замене глава". Наиме, два баритона - који замењују главе - користе два различита регистра свог гласа - један пева пуним гласом, други фалсетом, показујући, тако, разлику између образованог и несигурног Чандре, односно сировог и веселог Батија. Овај двојац допуњује фатална Падма, која иако сличнија непатвореном Батију постаје жена танкоћутног Чандре, истворемено жудећи за телесном снагом његовог пријатеља. Касније, у домену мрачне богиње Кали, обојица младића одсецају своје главе, а потом се свемогућа богиња смилује Падми и оживљава их. Но, млада жена се, том приликом, збуњује и замењује им главе, стварајући, у новој итерацији Чандре и Батија, готово неразрешиву дилему и самој себи - ко јој је муж, односно ко је отац њеног детета? Но, порука приче је да главе утичу на тела која их носе и да је немогуће направити "савршеног" човека. То бреме је претешко за протагонисте који, на крају, одлучују да се добробољно жртвују и ступе на ломачу. Но, тада, Приповедач мења ток приче, тако да Падма, Чандра и Бати ипак одлучују да живе заједно, у љубави и миру, са својим "заједничким" дететом.

Уредница Ксенија Стевановић