Хана Арент – Од баналности зла до политике (и обратно) (2)

У oрганизацији Трећег програма Радио Београда и Центра за женске студије из Београда, недавно је, у студију 8 Радио Београда, одржан скуп на тему "Хана Арент: Од баналности зла до политике (и обратно)".

Педесет година од смрти једне од највећих филозофкиња двадесетог века, Хана Арент је и даље веома жива. Идеје које је посејала по својим списима можда тек данас показују сву своју снагу. Као луцидна истраживачица највећег злочина у историји, Холокауста, она је понудила објашњење за тај незамисливи злочин и то објашњење назвала је баналност зла. Нису починитељи злочина чудовишта с оштрим очњацима, црвеним очима и смрде на сумпор, него су непријатно налик свима нама, обичним људима, једино што су они, попут Адолфа Ајхмана, одбили да мисле и беспоговорно су слушали наређења вође. У свом немишљењу и поданичкој послушности они су били, напросто, банални. Као банални, као неотпорни на манипулације (неотпорни јер нису мислили, него су се предавали вођству других), они су постали проворазредни злочинци.

Други мотив Хане Арнт о којем се расправљало на Трибини Трећег програма била је vita activa, активан грађански живот који подразумева излазак из удобне приватности и непрестану борбу за грађанска права. Грађанин је слободна особа која не чека да га догађаји покупе, него својом активноишћу, мишљењм, грађанском храброшћу, образовањем, непристајањем на баналне манипулације, сам обликује свој живот.  Такав живот Хана Арент назвала је активним животом, за разлику од пуког посматрачког (неактивног, пасивног) живота.

С тим у вези делање је један од кључних њених појмова који се, у перспективи коју нуди Хана Арент, супротставља неделању, односно неделовању. Но, парадокс њеног подухвата, односно залагања за деловање, јесте што се деловање мора артикулисати теоријским средствима, те је на делу својеврсна арматура сачињена од теорије и праксе.

Најзад, Хана Арент је имала велике узоре у историји филозофије, попут Платона, Аристотела, а нарочито Имануела Канта. Њено читање Треће Кантове Критике, дакле Критике моћи суђења, једно је од најнадухнитијих тумачења Кантовог ремек-дела.

О овим темама говоре словеначка филозофкиња Власта Јалушић, филозоф Ђорђе Павићевић, политиколошиња Биљана Ђорђевић, филозофкиња Даша Духачек и филозоф Иван Миленковић.

Уредник и модератор Иван Миленковић