Олег Аронсон: Груби комунизам или етика беспосличарења (1)

На почетку текста аутор формулише својеврсну апорију беспосличарења, која се може изразити на следећи начин: с једне стране, ми одвајамо беспосленост од рада (као некакав не-рад), супротстављамо јој се и чак је осуђујемо, а са друге стране, беспослица је резултат рада или његов циљ, то јест нужан услов његове свеприсутности у животу, његовог свеобухватног деловања. Дакле, можемо ли размишљати о беспосличарењу а да га не супротстављамо раду? Ако је одговор не, то значи да увек када говоримо о беспосличарењу, ми једноставно поново говоримо о раду само на другачији начин.

Да би разрешио ову апорију, Олег Аронсон се окреће концепцији „грубог комнунизма” (roher Kommunismus) Карла Маркса. Иако је ову концепцију критиковао и сам Маркс, сматрајући да она треба и мора да буде превазиђена, она је важан корак ка напуштању става о индивидуалном карактеру беспосличарења (који је посебно изражен у психолошком схватању лењости) и разумевању тога да оно постоји само у ситуацији заједнице. Али да би се то постигло, неопходно је схватити како и зашто је у буржоаској епохи рад постао неприкосновена вредност, а још важније идентификовати оне моћи које ометају ово својеврсно обожавање рада у секуларно доба. У ствари, пред нама је задатак који се састоји из два корака, од којих је први направио већ млади Маркс, кад је показао да је вредност рада нужна за афирмацију неповредивости приватне својине, а неодвојивост рада од приватне својине је најважнији принцип који лежи у основи сваке политичке економије”.

Текст је преузет из ауторове књиге Снага лажи – искуства неполитичке демократије, коју је 2017. године објавио издавач Фаланстер из Москве.

Превели с руског Тања Мијовић и Данило Барјактаревић.
Читао је Александар Божовић.
Уредница циклуса Тања Мијовић и Иван Миленковић.