Естетика сећања – жртве окупације између системског заборава и малигне хиперболе

Октобар ове године у знаку је културе сећања чак и више него што је то уобичајено. Поред традиционалног обележавања Дана ослобођења Београда и Дана сећања на српске жртве у Другом светском рату који нас очекују 20. и 21. октобра, почетком месеца у оквиру „Феста“ публика је имала прилику да погледа два амбициозна филма која су посвећена, условно говорећи, „злочину и казни“ усташког геноцида над Србима током нацистичке окупације Југославије. Први филм је био дуго припремани велики пројекат Лордана Зафрановића Златни рез – Деца Козаре посвећен страдалима у систему логора „Јасеновац“, други је био мање претенциозан, али из историјске перспективе ништа мање значајан филм Немање Ћеранића Рука правде, посвећен атентату на Анту Павелића који је у Буенос Аиресу 1957. године извео Благоје Јововић. Да се расправља о садржају ових филмова биће прилике када се појаве у редовном биоскопском програму и када шира публика формира мишљење о њима, из ове перспективе довољно је констатовати да они и тематски, и идеолошки, али и филозофски лепо осликавају раскорак у коме се налази наше друштво када је у питању однос према ратним траумама из средине XX века.

Основни императив културе сећања било ког друштва јесте постизање консензуса око интерпретације догађаја на које се сећање односи. Чак и ако оставимо по страни да се међу Србима и даље воде полемике око материјално проверљивих чињеница о Другом светском рату, начин на који се приступа чак и чињеницама које нису спорне отвара питање сукоба различитих идеологија, есхатологија, али и – естетика. Конкретно питање односа према усташком геноциду и нацистичкој репресији тако постаје више од расправе о чињеницама – поставља се питање да ли те чињенице треба интерпретирати из југословенске, или из српске визуре, на основу партизанске или четничке идеологије, са фокусом на преступ, или са фокусом на ретрибуцију и сл. Поред питања о броју жртава и количини страдања поставља се питање о добром укусу са којим се ти подаци могу износити у јавност, а поготово о добром укусу који је потребан да се они преточе у популарну уметност. И без икакве сумње – тај суд укуса постаје још једно поприште политичке и идеолошке манипулације у унутарнационалном и интранационалним сукобима који очигледно још увек трају и чије су ране још увек отворене.

Какав треба да буде материјални и историографски основ за ваљану културу сећања на Јасеновац и Шумарице, како се са укусом и уметнички вредно преносе трансгенерацијске трауме из рата, како на смислен начин и без баналности попунити празнину коју иза себе оставља окупаторска политика масовног убијања и како сво то искуство предати даље новим генерацијама, разговараћемо са историчарем и политикологом, сарадником Института за политичке студије Стефаном Радојковићем.

Аутор „Гозбе“: Никола Танасић