О неугасивој светлости Цариграда, или, шта су Ромеји икада учинили за нас?

Пре неколико година, на Тиктоку је био популаран тренд који се вртео око питања „колико често размишљате о Римском царству“. Како се испоставило, људи су о томе размишљали – и још увек размишљају – веома често. И док је то можда било изненађење за некога на Западу, у нашим крајевима то је саморазумљива тема. Читав национални пројекат ослобођења и савремене државности српског народа вртео се око концепта „обнове Царства“. „Ког царства“, неко би се могао запитати. Наши преци би једноставно рекли „Душановог“ – што је палило црвене лампице широм региона, будући да би се различите земље и народи неминовно нашли унутар пројектованих граница тог изгубљеног Српског царства. „Српског“? Душан је по том питању био врло јасан: када се прогласио за Цара, постојало је само једно радно место коме је та титула одговарала – радно место Василевса Ромеја.

Када су Турци Османлије 1798. године погубили Ригу од Фере у Небојша кули Београдске тврђаве, он је већ неко време прикупљао новац и подршку за амбициозан револуционарни пројекат – обнову Византијског царства на националним принципима Француске револуције. Његов велики план никада се није материјализовао у региону који је свету подарио појам „балканизације“, али са друге стране – сва највећа достигнућа балканских народа остварена су негде на линији Ригине идеје. И мада на Балкану у наше време нема политичког јединства, и даље постоји веома моћна културна мрежа коју рутински називамо „Византијски Комонвелт“. Можда се не слажемо око много тога, али сви делимо исту фасцинацију неугасивом светлошћу Константинопоља, Цариграда, Стамбола – јединственог Града који нам је дао нашу веру, наше законе, нашу културу и основу свих наших идентитета. За нас је размишљање о Константинопољу и Царству чији је симбол ствар свакодневице. Знамо да је судбина Ромејског царства директно утицала на наше сопствене националне судбине. За све нас, пад Цариграда 1453. године заиста је био више од трагедије. Био је то – Армагедон. Изненадили смо се, међутим, када смо сазнали да никако нисмо једини који се тако осећају.

Шта Цариград значи за западну цивилизацију, шта пад Града значи за западњаке и коју улогу игра у њиховој култури, може ли једно место бити филозофски појам и шта и какав би то појам био у случају Константиновог града, као и какву ће улогу наставити да игра у нашој уобразиљи у будућности – о свему томе и много чему другом разговараћемо са канадским и енглеским књижевником, драматургом и глумцем Крисом К. Хамфризом, који је био гост нишког „Змајкона“ 21-24. маја ове године.

Аутор „Гозбе“: Никола Танасић